Bogdan Stevanović, onlajn sferi poznatiji kao Blogdan, očarava jednostavnošću u iskazivanju najtananijih vrednosti i britkošču u kritičkom prepoznavanju društvenih normi koje bi trebalo menjati. Autor je dve knjige Obloge od mastila i Sa druge strane obloga koje nas uče da su rane dobre, jer zbog njih prevazilazimo sopstvene mane i menjamo naizgled zadate okolnosti. Sa njim smo pričali o njegovom životu sa srcem u Beogradu i prebivalištem u Španiji, o humanosti, uverenjima, ljubavi, ali i o tome šta u današnje vreme zaslužuje aplauz. Uživajte.

– Kako neko ko studira turizmologiju odluči da postane pisac? Da li je uvek vreme za ostvarenje unutrašnjih potreba?

Na pitanje kako neko ko studira turizmologiju postane pisac ni ja nemam odgovor. Ne moraš da studiraš književnost da bi je voleo ili da bi se bavio pisanjem. Ponekad je studiranje književnosti kamen oko vrata ako želiš da pišeš jer te nauči da previše misliš o pisanom stvaralaštvu, a za pisanje je potrebno da prvo mnogo osećaš, zatim napišeš to što osećaš, pa tek onda da promišljaš o tome kritički. Nije uvek vreme za ostvarenje, ali je uvek vreme za osvešćenje sopstvenih želja i htenja, i za ne odustajanje od njih. Kada to učinimo, ostvarenje bude neminovan ishod. Dok jurimo samo ostvarenje, put ume da bude mnogo naporan i izazovan.

– Do kog momenta treba prihvatati, a kada menjati okolnosti? U svojoj knjizi ističeš da su strpljenje i trpljenje vrlo različite stvari.

Onog trenutka kad okolnosti više doprinose osećaju nesreće i sputanosti nego osećaju sreće i ostvarenosti – momenat je kada bi trebalo da počnemo da radimo na okolnostima. Međutim, svaki čovek ima različit prag tolerancije i različitu tačku trpljenja na kojoj odluči da reaguje. Sve češće primećujem da je ljudima trpno stanje zona komfora. U tome leži glavni izazov – shvatiti na vreme da promena nije strašna, a ne tek onda kada gore ne može biti.

– Da li veruješ da život ima plan za našu zavrzlamu ili smo mi ti koji treba da je raspetljaju. Kako postići balans?

Ne postoji nikakav plan, osim da nam je život dat da od njega za sebe napravimo šta god želimo. Tako glasi kratak opis ove igrice u kojoj smo. Pitanje je – da li umemo da da od onoga što nam je dato napravimo ono što želimo. U tome uspeju oni koji su spremni na promene, na učenje, na preispitivanje, na prepuštanje i na uživanje.

– U našem danu se krije život, a u životu uverenja. Koja su tvoja? I kako da promenimo ona koja nam donose više patnje nego radosti?

Ja verujem da život treba da bude lep, da smo sazdani od 90% duše, 8% uma i 2% tela, i da se jedino broji, pamti i beleži ono sa čime nam je duša bila u kontaktu, da smo svi povezani… Ono što mislimo da je istina – istinski postaje naš život. Uverenja mogu da se promene samo onda kada odustanemo od potrebe da budemo u pravu i da konstatujemo onako kako jeste, i poželimo da budemo srećni i počnemo da pričamo o onome kako želimo da bude.

– Koji je tvoj najmanji minimum lepog života?

Više ne trgujem sopstvenim mirom i spokojem. Nekada sam to činio, ali više nikada. Dakle, za lep život siguran sam da mi ne trebaju novci, nekretnine, titule niti priznanja, već osnova koja podrazumeva lični mir i spokoj. A posle – šta god da bude, biće dovoljno za lep život.

– Kako si došao do tog zaključka?

Mnogi ljudi se guraju u tom redu za uspeh, dok u redu za empatiju i osećajnost skoro da nema nikog. Često se čuje “pomoći ću kad i ja budem imao“. U kapitalizmu, uspeh se povezuje direktno sa finansijskom i materijalnom ostvarenošću, a saosećajnost nema nikakve veze sa novcem već sa moralom i čovečnošću. Zato ne moramo da imamo da bismo pomogli drugima, već da budemo. A za to je potreban unutrašnji rad, a ne vanjski.

– U svojoj knjizi Sa druge strane obloga, priče započinješ onom o aplauzu i njegovoj magiji. Šta zaslužuje aplauz prema tvom mišljenju?

Doslednost, solidarnost i skromnost. Doslednost u onom smislu da sopstvene reči potkrepljujemo delima, solidarnost da prepoznamo važnost dobročinjenja i ka tome usmerimo svoje delanje i skromnost da pratimo kompas ljudskosti i ostanemo prizemni. Toga je sve manje. Kao da su te vrednosti i karakterne crte omalovažene, potcenjene i skrajnute. Nadjačavaju ih neke novopečene koje su nus pojave društveno-političkog trenutka u kom živimo. Zato je neophodno pominjati iskonske vrednosti, i okuražiti ljude da ih se prisete, jer sam siguran da ima ljudi koji se rukovode njima ali se nedovoljno glasno zalažu za njihov opstanak.

– Zašto je humanost za tebe važna? Kako da danas doprinesemo svojoj zajednici?

Humanost bi trebalo da bude važna generalno, ne samo za mene. Ona je pokazatelj empatije i povezanosti sa svetom u kom živimo. Za početak da shvatimo da nije za sve odgovoran sistem, i da ćemo izgradnji odgovornijeg društva najbolje doprineti ako budemo odgovorni pojedinci. Sistem se menja tako što svako počisti svoju baštu i počne u njoj da sadi cveće, a ne tako što očekuje da mu procvetalo cveće neko donese u baštu.

– Na tvom blogu se provlači teza da ljubav imamo i kada dajemo, ne samo kada primamo. Da li je za tebe tačno da su ljubav i humanost jedne od retkih vrlina koje se deljenjem umnožavaju?

Moja životna filozofija je takva da mislim da samo ona ljubav koju dajemo je ona koju najviše i osećamo.  “Hoću da me voliš“ nikada nije put, jer niko ne zna kako da nas voli da bi to po svim našim kriterijumima bilo zadovoljavajuće. To je put koji nas ne može odvesti daleko. “Hoću da volim“ je način života koji otvara mnoga vrata, prvenstveno harmoniju sa samim sobom.

– Studirao si u Barseloni, a sada tamo i živiš i radiš. Šta možemo naučiti od Španaca, a šta oni od nas?

Mi bismo od njih mogli da se naučimo ležernosti, slobodoumlju i gledanju svog posla. Oni od nas bi mogli da nauče da gledaju u sat i da ne kasne, da budu pristojniji u komunikaciji, manje da viču, mašu rukama i prekidaju tokom razgovora, i sigurno bi mogli od nas da nauče malo geografije i istorije. 🙂

Intervju je urađen za junski broj Original Magazina.