Sve što nam treba, imamo. Mi zaista kreiramo našu realnost i naša istina je uvek na površini. Kakva je ta površina, zavisi od našeg uverenja šta nam treba da bismo učili.

Moja uverenja su se raspršavala prvo kroz negaciju. Dok sam verovala da treba da osvajam, to sam i radila. Uzimala sam zalogaje veće od sebe i pokušavala da ih svarim. I osvojim tako da mi prijaju. Da ih inkorporiram u svoju DNK, tako da me hrane. I to je okej. Sve dok nas uverenja usavršavaju i pomažu nam na našem putu, ona su za nas dobra. Rade nas, da bismo mi mogli da radimo ili postojimo.

Period osvajanja i raznih čovekomernih spoznaja prepisujem Novom Sadu i svim divnim Sosama i Lalama. Trebalo je tu energiju lagano ubaciti u šumadijski nervni sistem i višedecenijsko srpstvo. Novi Sad je bio moja Itaka, koju je trebalo preživeti. Bukvalno. Bilo je toliko neispričivih situacija i događaja, koje se mogu desiti samo u velikim pohodima. A takav je bio i moj. Uputila sam se u plovidbu vrlo mlada i prilično neiskusna, ni ne znajući šta će biti na putu. Valjda se zato i krene, zbog neznanja, ali potrebe duše da se ostvari i razvije.

Osvajala sam grad, stanove, sobe, ljude, studije. Osvajala sam Srbiju, pa malo Ameriku. Začinski sam osvajala talente, a glavno jelo mi je bila promena sistema vrednosti. Stvarati novu sebe sa drugačijom svešću. Naravno, to zvuči mnogo suptilnije, nego što jeste. Da bi se istinska promena desila, prvo iz nas mora izaći sve trulo i dementno.

Na putu za Itaku prvo na brodu kreću da izlaze bube i razni mikroorganizmi. To su za mene bile dve prelepe plavuše, koje obožavam i kojima se do nebesa zahvaljujem što su me naterale da se ukrcam na svoj brod i da bacim kartu za Titanik. I da naučim da je za cimerstvo uvek bitan kečap.

Kada se prežive razne zaraze i virusi, ostajete sami sa sobom. A ko to preživi, piše. Ta osvajanja su najteža, jer naučite da se nema šta osvojiti, već prepustiti. Kada su problemi veći od nas, znači da nisu naši. Već su tu za nas. I na nama je da pratimo razne struje, trudeći se da, ako padnemo sa broda, da se ne udavimo. Da budemo iskusni mornari, koji znaju da se bure preživljavaju. I te kako. A da potom shvatimo da je Sunce ponovo počelo da greje i da vredi odbaciti opremu za spasavanje. Teško je, ali je na redu. Kao što je na redu i revizija uverenja koja su nam pomogla da stignemo na Itaku, jer ono što nas je dovelo dovde, neće nas odvesti i tamo.

Kada sam svoja uverenja isfiltrirala i rekla sebi da život nije borba, to je i prestao biti. Zamenila sam ga sledećim – ili lako ili nikako. Takva promena u svesti dešava se u nanosekundi – kada se u nama javi osećaj a sad je vala bilo dosta. Kada se umorimo sami od sebe i svih projekata i uspeha. Svih najboljih. Ocena, prijatelja, znanja, uspeha. Kada jednostavno rešimo da pustimo buku sveta da ode od nas i kada odlučimo da Itaku gledamo iz daleka. Kada sebi samima damo diplomu. Nema više šta da se zavši u toj vojsci i na tom brodu. Dobili smo znanje i zvanje. Vreme je za lepe stvari i drugu uniformu.

Kada su mi prelepe stvari došle u život, ja sam znala da je to taj trenutak. Bila sam ga toliko svesna da sam mogla da ga udišem, probam i vidim. I tako sam ga živela dugo, došavši do raznih istina i odbacivši nekoliko zabluda.

Hehe, tada sam pomislila da sam shvatila život. Zajeb. Da mu znam melodiju i pesmu. Da sam stigla na Itaku i da raj kreće. Megazajeb. Kad ono međutim, ali, šta ako, pa, ne, čak štaviše.

Iako sam se borbe oslobodila i počela da živim pesmu, ipak je ostalo još stvari koje treba poređati. Moja je bila patnja i da kroz muku dolazi sreća. Ajoj. Ako mislimo da najbolje učimo iz problema ili patnje, probleme i patnju ćemo imati. And that shall be. A ja sam ipak Srpkinja, u mom nasleđu je takvo uverenje, koje je došlo na red menjati. Transformisati huču, borbu, trud, patnju u mir, lepotu, igru. Uh. Zamagli mi se u glavi i kada samo pomislim i napišem huča, borba, trud, patnja. A kamoli živeti sve to.

A živelo se, jebiga. Posebno to jebiga. Urkcala sam se bila na brod u kome je merna jedinica za patnju bila dokazivanje. Prvenstveno sebi pa drugima. Da ja mogu, da će kod mene biti drugačije, da je moguće. Možda i jeste, ali po koju cenu? I za čije dobro?

Kako se lako sklizne u osećaj ne mogu, a zaboravi na mnogo važniji ne želim! It’s not my cup of tea. E pa, ako se tako lako sklizne, može se i lako izaći! Ali treba naći družinu za to. Iskusnije mornare, koji su tu stazu već prošli i pokazali da Sunce svuda i svima sija. A i prija.

Kada sam dubinski osetila da život nije samo patnja i da, ako takvim životom živimo, ništa nam sem toga neće ni preostati, rešila sam da hitno, ali suptilno izbacim i ovo uverenje. Ciao bella, ciao ciao. Preko znoja i mišića. Vežbom, jogom, meditacijom, ishranom, pisanjem. Jer život je igra, sve ostalo je iluzija – sada to znam. Nema više dokazivanja, ima talenata. Nema više alarma, ima izlaska Sunca. Nema drugih, postojimo Univerzum i ja. I sve je moguće. A moja mogućnost trenutno je da je sreća mir sa sobom. I da mi za nju malo treba. Šolja čaja, tišina, beli papir, krevet, knjiga i internet. Ja sam bogaaata žena. A to i vama želim. Da otklonite buku sveta i počnete da živite lepšu stranu. A ja vas čekam na toj drugoj strani, sa koktelčićima. Na brodu. Za neku drugu Itaku.

Svaki dan je naš.