Na početku beše osećanje, te misao, a zatim reč.

Sve zajednice na svetu dele svoju skupinu reči, jer imaju grupisana osećanja, i zato bi izmeštanje, pa makar i na tren, iz grupe ljudi ili mesta na kojima provodimo većinsko vreme, učinilo mnogo za naš rečnik – osvetililo bi nam ono što svakodnevno koristimo, mislimo i osećamo, a urezano je u nama, te nemamo potpunu svest o tome. Kao posledicu izmeštanja, ili kratkog preorijentisanja, naše činjenje bi iznedrilo doprinos u promeni naših bazičnih osećanja, ali i rečnika.

Zbog tih razloga, putovanja u druge krajeve važna su, međutim putovanja mogu biti pređena i kroz knjige, podkaste, programe, razgovor ili svesno obraćanje pažnje na to što govorimo, te živimo.

REČI KAO ALATI

Svaka reč ima svoju moć, te pojedine reči mogu da doprinesu tome da živimo sebe ili živimo ono što mislimo da smo mi.

U današnjem društvu, ljudi se ne pokreću, ne žive svoje snove i sebe u skladu sa svojom istinom jer imaju suženi sopstveni rečnik i najčešće sve slivaju u jednu reč strah. Strah je jedna od reči koju ljudi često izgovaraju kao opravdanje zašto ne čine nešto što znaju da bi im promenilo život. Međutim, da bi se život promenio, potrebno je da se promenimo mi i naš rečnik, šireći ga i nazivajući stvari pravim imenom.

Bojim se.

Teško mi je.

Život je patnja.

Život je borba.

Život je muka.

To su reči koje danas tako olako koristimo, ali više kao opravdanje za ne preduzimanje hrabrih odluka, nego za opisivanje trenutnog stanja.

U skladu sa tim, većina ljudi, zarad jedne reči kojoj je pripisalo mnoštvo osećanja, a koja se provlači kroz 25 godina, 25 godina živi jedan isti dan.

Zato se kod ljudi najveće promene, bez nekog naizgled konkretnog činjenja, dešavaju kada krenu da transformišu svoje reči u samopodržavajuće, svesno izabrane i osnažujuće.

Hrabra sam da živim svoju istinu.

Spremna sam da izdržim napore svog puta.

Život je poezija.

Život je ulaganje sebe u njega.

Život je podržavajuć.

REČI KAO ĆILIMI

Reči su toliko moćne da njihovim pažljivim korišćenjem, možemo da menjamo sadašnjost, svakim danom sve više. Međutim, da bi to bilo moguće, neophodno je da se obavežemo na sledeće:

Govoriću istinu.

Kroz reči i dela, nastojaću da volim svakoga.

Ukoliko izreknem nešto neodgovarajuće, preuzeću odogovornost i u skladu sa tim delati.

U svoj rečnik ću uključiti plemenite vrednosti i pojmove (ljubav, istinu, podršku, plemenitost, delanje, hrabrost…).

Dok ne uspem da mi prva reč bude osnažujuća, vežbaću na tome da mi makar druga bude takva.

Osluškivaću tuđe rečenice i pokušavati da povežem reči koje govore sa životom koji žive.

Ako mi se dopadne kako se neko izražava, pokušaću da u svoj rečnik implementiram te reči.

Čitaću dobre knjige, proučavati hrabre ličnosti, slušati mudrije od sebe.

REČI KAO PROMENA PERCEPCIJE

Zašto je važno da, ako ne možemo da krenemo od konkretne promene ili akcije, možemo da krenemo od reči, te vidimo kako se naš život menja?

Međutim, važno mi je da napomenem da ovo nije negiranje realnosti, već davanje smisla sadašnjosti.

Ovo nije ulepšavanje momentuma u kojem smo, već promena percepcije dela života.

Ovo nije laganje, već znanje da u životu postoje mnogi životi i da je na nama da izaberemo kojem želimo da damo moć.

U skladu sa tim, ispunjeni, zadovoljni i uspešni ljudi nisu takvi jer imaju savršene živote i okolnosti, već zato što sami biraju percepciju svojih života i ne pristaju da se uklapaju u zadate okvire ili slike o samim sebi.

Zato je važno da znamo moć reči, jer je neretko to znanje ono koje nas deli do poziva u drugačiju stvarnost.

Pomozi sebi, postavi naredna pitanja, dajući osnažujuće odgovore:

Zašto je ovo što živim najbolje u ovom trenutku?

Kako ova situacija može da me katapultira u bolju budućnost?

Koje reči će mi pomoći da uvidim da nisam žrtva, već ko-kreator?

Koja sabotirajuća uverenja izgovaram i kako da ih pretočim u osnažujuća?

I za kraj, jedno od najvažnijih:

Hoću li učiniti neophodno,
kako bih živela nestvarno?