Ne gubiti se, ali moći lutati

Danas, kada se sećam juče vidim ponor mogućnosti i sve puteve i stranputice kojima sam koračala. Sve je bilo moguće i sve moguće se desilo. Ispočetka je delovalo kao neki ples – nespretno, sa puno pogrešaka. Gazila sam i sebe i druge oko sebe, nenamerno i nenamenski. Korak po korak i obišla sam samu sebe, zavrtela suknju i sve dok nisam stala, nisam ni znala da sam plesala. Danas, kada se sećam juče, grlim ga snažno, a posebno onaj momenat kada sam tiho, ali hrabro rešila da ne idem pravolinijskim putem. Da slušam zov daljine i plešem do zvezda. Sa zvezdom vodiljom, samom sobom.

Malo sam zalutala, otišla levo ili desno, više se ni ne sećam, a zatim buntovno i levo i desno, plesala sam kako je muzika svirala, planski i ciljano, da bih zaobišla sve ležeće policajce i prave puteve. Da bih izbegla nasleđe sa kolena na koleno i da bih upolovila u sopstvenu kreaciju, onu melodičniju koja počinje i završava se sa dodirni mi kolena. Igrajući, rešila sam da se igram. Bila sam pomalo veštica, pomalo dobra vila. Radila sam, studirala, živela, umirala i ponovo se rađala. Nekada na srpskom, nekada na engleskom, a ponekad na portugalskom. Sve te melodije su me osnažile da živim život na osnovu svoje pesme i da ne pevam onu pristao sam biću sve što hoće. Samo ljudi koji se boje da budu ono što jesu, žive normalan život i često zaborave da se igraju, već jure ka ciljevima i agendama. Međutim, igra nije u redovima za ispunjenje želja, ona je samo u redu. Naše je da pronađemo onu koja nam odgovara.


Mika Antić je rekao da ne možemo celi dan gutati, a onda pevati – ne možemo u sebe unositi junk food, a biti pročišćeni, ne možemo se konstantno boriti, a biti u miru, ne možemo se voditi mišljenjima drugih, a biti autentični i ne možemo raditi nešto što nas ne ispunjava, a biti srećni.

Danas, kada se sećam prošlog, znam trenutak u kome sam izabrala da živim budućnost drugačiju od predodređene. Sva moja lutanja su me usmerila da preispitam sve što je naučeno. Jer ako čovek u drugoj zemlji ne veruje u promaju i u to da je smisao života patnja i borba, a i dalje je čovek, živ i zdrav, često i srećan, možda ni moja verovanja ne treba da budu posledica mog okruženja. Ne sviđa nam se ples koji plešemo, zamenimo ga salsom, ili tangom, a možda možemo igrati i ča ča ča. Možda i ovaj srpski čovek zaslužuje da misli da je život radost i ispunjenje svrhe, a ne konstantno ćuti, pa dobro, šta će ti to, vidiš kako je tebi dobro, pogledaj malo drugog, da li znaš koliko si srećna i ostale konstatacije koje nas guraju ka samo jednom putu, a to nije put samospoznaje, to ne mora nužno biti put samoostavrenosti. Možda i mi možemo ići putem na kome učimo o zvezdama vodiljama, i izgovaramo ča ča ča, a ne šta, šta šta.

Čovek je napravio bolju alatku, jer sada ima tehnologiju, ali nije nimalo unapredio sebe. Da bude srećan. Da traži sebe i svoj put. Da luta. Da istražuje. Da se raduje. Da studira šta voli. Da ne juri profit. Da ne radi, već da se bavi onim što ga ispunjava. Da pronalazi partnera za ceo život koji deli lutanja sa njim ili njom. Da rodi decu koju će podsetiti da je važno lutati ili plesati, jer svi putevi vode ka Bogu. Nema sveca bez prošlosti. Svoje prošlosti i svog plesa.

Nije najlakše biti prvi koji je krenuo na taj put, koji nije samo pokucao, već je i otvorio vrata sudbine, krenuo putem svoje staze, lutao beskrajno i možda se vratio samo da potvrdi kako je put kojim bi išao da nije krenuo, bio isključivo put prošlosti, nečijih odluka i nekadašnjih posledica. Tuđeg plesa. A šta nas čeka na tom drugom putu, mi ne možemo znati, jer je on samo naš i mi pišemo stranice naših Seoba, pesama i lutanja i ostavljamo trag da je postojao i drugi put i da su neki skrenuli, ali samo sa puta, ne i u glavi. Da su pevali svoje pesme i otplesali svoje ceste, ponegde ostavljajući trag cipela i zvuk mogućnosti.

Čekam vas na drugoj strani.