Kada vam čak i Hanter S. Tompson kaže da treba da usporite, mora da ste preterali. Autorka bestselera Put umetnika, Džulija Kameron za Gardijan govori o udaji za Martina Skorsezea, otrežnjenju i pisanju svoje knjige.

Prvo i jedino pravilo jutarnjih stranica je da ih morate raditi svako jutro – bez izuzetaka. U praksi svi prave izuzetke. Pa ipak, svoju rutinu koju je praktikovala više od 30 godina tokom kojih započinjala svoj dan zapisujući tri stranice toka svesnih misli, propustila je samo jednom. To je bilo pre mnogo godina, kada je putovala u Njujork iz svog doma u Santa Feu u Novom Meksiku, menjajući nekoliko letova. Njena negovana jutarnja rutina izgubljena je u tranzitu.

„Osećala sam se raštrkano i neorganizovano i nisam mogla jasno da razmišljam“, kaže ona, zvučeći uplašeno svih ovih godina kasnije. Onda se razvedri. „Shvatila sam: o moj Bože, jutarnje stranice su zaista oblikovale moj život“.

Počela je sa tom navikom u 30-im godinama, neposredno nakon razvoda od filmskog reditelja Martina Skorsezea, dok se borila protiv alkoholizma i zavisnosti od kokaina – i podizala njihovu ćerku. U svom ovom haosu, sebi je zadala cilj da svako jutro napiše tri stranice, što joj se onda učinilo kao dostižna meta, ma koliko to izgledalo teško.

Kameronove jutarnje stranice su, naravno, takođe oblikovale živote miliona drugih. Oni su centralni princip njene bestseler knjige Put umetnika: izdavačkog fenomena koji se i dalje povezuje sa ljudima, 30 godina nakon što je prvi put objavljena. Knjiga je praktičan vodič za kreativnost kao duhovnu praksu i prodata je u više od 4 miliona primeraka, od kada je izašla 1992. godine.

Tokom 12-nedeljnog kursa koji izlaže, Kameron vodi čitaoca kroz vežbe kako otkriju i oporave svog unutrašnjeg umetnika, za kojeg veruje da je često zatrpan faktorima kao što su strah od tuđeg mišljenja ili stid. Veliki deo strategija i saveta u Putu umetnika je zdrav razum, kao što je zaštita vremena za kreativnost i određivanje prioriteta.

U knjizi, ona je saosećajna i ljubazna, ubeđujući nas u sopstvenu sposobnost i zabavljajući nas uz anegdote o njenim holivudskim godinama.

Nedavno je ponovo pogledala svoje memoare Floor Sample iz 2006. godine, sada objavljene po prvi put u Velikoj Britaniji. „Osećala sam da je možda vreme da ljudima dam uvid u umetnika koji stoji iza Puta umetnika“, kaže ona.

„Mogao sam da vidim koliko sam tačno bio otporan kao umetnik. Nisam dozvolio da me nevolje zaustave“, piše novinar Gardijana. „Istina je da sam, čitajući Floor Sample, bio zapanjen turbulencijama, teškoćama i zebnjom koje je Kameron pretrpela tokom svog života – kao i stvarnim, čak i optimističnim načinom na koji to prepričava.“

Odrastajući u Libertvilu u Ilinoisu, Kameron je bila drugo najstarije od sedmoro dece, rođene od roditelja koji su cenili muziku i književnost. Dozvoljeno joj je bilo da gleda samo filmove koji su dobili A-ocenu za pristojnost – ali je mogla da čita šta god je želela, negujući strast za pisanjem.

Živeći u Vašingtonu, u svojim ranim 20-im, Kameron je razmišljala o kancelarijskom poslu u Vašington postu, a zatim i o autorskim člancima. Postala je poznata po modernim tekstovima, pišući tekstove u rasponu od toga koji su trendovi lakova za nokte, do politike. Međutim, kada su njeni šefovi sugerisali da bi možda volela da radi i stvarni administrativni posao, dala je otkaz kao slobodnjak.

Njen veliki uspeh je usledio kada je intervjuisala decu zaverenika Votergejta, E. Hauarda Hanta, pisca za Rolling Stone. Imala je vruću novinarsku karijeru i gomilu ljudi za intervjuisanje, koji su bili, kako dodaje „teški pijanci“. Kameron se uklopila, do te mere da joj je Hanter S. Tompson rekao da bi možda želela da smanji piće. „Pet od šest noći, ti si najbolji spoj u gradu“, rekao joj je on. „Ali te šeste noći…”.

Međutim, piće je postalo centralno za njen identitet kao tvrdoglavog, teškog života reportera i njen sve veći osećaj sebe kao ambicioznog duhovnog umetnika.

Težeći kontroli, nametnula je sebi pravila: bez žestokih pića, nemoj da piješ kada pišeš – osim ako imaš amfetamine, kako bi bila lucidna. „Mislila sam da opijanje i upotreba droga omogućavaju moju kreativnost… Imamo mitologiju koja nam govori da umetnici treba da budu pijani i da boluju. “

Godine 1976. prešla je na kokain – i udala se za Skorsezea.

Upoznali su se kada je Kameronova poslata da intervjuiše tada nadolazećeg reditelja. Intersovanje za intervju je bilo povećano još više nakon što je njihov razgovor prešao u njegovu hotelsku sobu (gde je svojim komentarima začinila scenario za Taksistu). Ona piše u svojim memoarima da je u roku od nekoliko sekundi od susreta sa Skorsezeom znala da će se venčati; čak je pozvala svoju majku da joj to kaže, na pola njihovog intervjua.

Njihova ćerka Domenika, umetnica, rođena je godinu dana nakon njihovog venčanja. Veza je narušila Kameronovu reputaciju novinara – jedan urednik joj je čak savetovao i da se razvede – međutim, prestanak novinarske karijere je doveo do mogućnosti u pisanju scenarija.

Da je ostala udata za Skorsezea, Put umetnika ne bi bio napisan, kaže Džulija. „Bio je veoma velikodušan; delio je svoje filmove sa mnom i želeo je da iskoristi moje talente – i bila sam oduševljena što sam to radila… Provela bih svoje vreme pomažući mu i podržavajući ga”.

Ali Kameronovo sve veće oslanjanje na alkohol i kokain – plus Skorsezeova veoma javna afera sa Lajzom Mineli dok je pravio Njujork, Njujork – izvršilo je pritisak na brak. Razveli su se sledeće godine, nakon što je Kameronova hospitalizovana sa nervnim slomom.

Kada je dosegla dno i posegnula za Anonimnim alkoholičarima, potražila je utehu i stabilnost u umetnosti. „Kada sam počela da se treznim, rečeno mi je da moram da se molim“, kaže Kameronova. „Rekla sam: Molitva? Ne ja!“.

Rekli su: „Moraš da veruješ u nešto“. Razmišljala sam o tome i onda sam shvatila da verujem u rečenicu Dilana Tomasa: „Sila koja kroz zeleni fitilj pokreće cvet“, ta posebna kreativna energija koja nešto čini, izrasta u petuniju ili dan i noć…

„Učinilo mi se da je Tomasovo, te moje verovanje mnogo dobronamernije od koncepta Boga sa kojim sam odrasla. Takva misao je oslobodila mog izmučenog umetnika, omogućavajući mi slobodno i puno izražavanje; a trezna sam i već 44 godine.“

Bog se nazire velikim delom u Putu umetnika kao – objašnjava Kameron – skraćenica za neku vrstu kreativne sile ili više sile koja deluje kroz nas, i čudan sinhronicitet i misticizam stvaranja umetnosti. Sada, kada piše svoje jutarnje stranice, Džulija će se eksplicitno obratiti „Velikom Stvoritelju“ ili „Maloj Džuli“, svojoj mlađoj ličnosti, i zatražiti smernice. „Onda slušam i zapisujem ono što čujem.“

To je uključivalo prethodne direktive da se ide u Novi Meksiko (ovo je bilo pre nego što je Novi Meksiko bio šik), pa čak i kojim putem da se ide tamo.

Kasnih 80-ih počela je da testira svoj pristup na svojim kolegama „blokiranim“ prijateljima, umetnicima i studentima programa kreativnog pisanja koje je predavala u Njujorku. Kada su njene beleške sa kursa prosleđene, Kameron je počela da distribuira fotokopije, a zatim ih je prodavala za 20 dolara.

Reklama za moje beleške, rađena je od usta do usta i tako se desila prva serija, koja je iznosila samo 9.000 primeraka. „Mislili su: To je mala kalifornijska voo-voo knjiga. Tek kada smo prodali oko 100.000 primeraka, rekli su: Možda bi trebalo da obratimo pažnju na ovo“.

Da li je bila iznenađena potražnjom? Ne, kaže ona – ne zbog ega, već zbog širokog spektra ispitanika koje je imala na svojim kreativnim radionicama. „Advokati, sudije, vajari, glumci, pisci, domaćice, računovođe, balerine – svi su otkrili da su se otvorili svojoj kreativnosti koristeći alate.”

„Ono što ja kažem je: zaljubljuješ se u sebe“, kaže ona. „Kada napišete svoje tri stranice, šaljete telegram univerzumu, govoreći: „Ovo je ono što mi se sviđa. Ovo je ono što želim više. Ovo je ono što želim manje”.

Ona savetuje da napišete stranice odmah po buđenju, pre nego što se vaša mentalna odbrana podigne (i svakako pre nego što pogledate u telefon) – i to samo tri stranice. Bilo šta što hrani ego, kaže ona, samo je po sebi blokada za slobodnu kreativnost.

Međutim, „Ne postoji pogrešan način za pisanje jutarnjih stranica“, kaže Kameron. „Može biti negativno koliko želite, pozitivno koliko želite, u vezi sa problemom koji je dubok ili plitak.“

Efekat je da sve što se mota u vašem podsvesnom umu iznese na videlo: bilo da su skrivene želje ili neprijatne istine. Na primer, Džulija pominje nekoga ko je bio primoran da se suoči sa svojim problemom alkohola nakon što je shvatio da sve njegove dnevne stranice pominju mamurluk.

Drugi stub Puta umetnika su sastanci umetnika: nedeljni sastanak sa sobom, posebno važan za inspiraciju. Kao i jutarnje stranice, jednostavan je za rad i težak za održavanje. Ali, uz doslednost i posvećenost, Kameron se kune: „To zaista menja živote“.

Jedna od stvari koje zaista volim je to što vas tera da preuzmete vlasništvo nad svojom kreativnošću.

Kameronova se nakon izdate knjige, skoro svakodnevno suočava sa uticajem koji je napravila. „Ljudi će mi prići i reći: Evo knjige koju sam napisao, ili ogrlica koju sam napravio, ili Sada imam svoju emisiju”.

Tako sam zahvalna na tome, što mislim da je moj rad bio građevni blok nečijeg drugog, dodaje Džulija.

U osnovi Put umetnika je Kameronovo uverenje da su svi kreativni i sposobni da to postanu. „Svi mi imamo unutrašnju iskru“, kaže Kameron – a njene knjige nam daju dozvolu da to nastavimo. „Ono što sam otkrila je da ljudi čitaju Put umetnika sa osećajem olakšanja: „Oh, dakle nisam lud“.

Ela Hant, za Gardijan.

Preuzeto sa sajta Gardijan.