Umetnici vole druge umetnike, napisala je Džulija Kameron.
Živi ljudi, vole žive ljude – dodala bih.
– Evo ide ljudina.
Toliko smo prestali da budemo ljudi, da dobrog čoveka opisujemo rečju čovek. Ona je ljudina. Kakav je to čovek. Ah… Jasno mi je zašto je to tako i zbog čega se stalno iščuđavamo. Zamisli šta mi je rekao. Ovo nema smisla.
Iako naša usta izgovaraju vrlo nesinkovane reči, koje sugerišu da nešto nije u skladu sa nečim – retko se zapitamo šta je to nešto što nije u skladu sa nama i ko smo mi kada smo u skladu. Poenta života nije da budemo ono što mislimo da treba da budemo, već ono što jesmo.
Toliko je uplašenih ljudi, koji više ni ne znaju čega i koga se plaše. Strah je proporcionalan nepoznavanju sebe, dodala bih. Genereacija naših roditelja uveravala nas je da je sreća naći posao u struci i imati platu, gde si svakog meseca na nuli, živeći iole pristojan život. Međutim, ono što mi živimo jeste potpuna predanost, potpunom besmislu, za nulu sa kojom ne možeš ništa. Od ponedeljka do petka, a nekada vikendom i u kasne sate, dajemo sebe organizacijama, koje ne znaju ni gde su krenule, ni kuda idu; poredeći se sa onima kojima je mnogo lošije nego što je nama. Živimo životom zamišljene osobe, čekajući da stignemo u tu neku tačku gde više ne boli, zapravo se nadajući da ćemo toliko da otupimo, da više nećemo ni primećivati koliko smo nesrećni. U gradu vidim uplašena bića, ne ljude. Dižemo konzumerističke standarde, spuštajući svoju svrhu sve dublje u sebe, toliko duboko, da kada treba da pozovemo svoj duh da izađe i da se seti, mi smo standard podigli na nivo milionera, a sebe spustili na polje neprepoznatljivosti. Nije nam jasno šta bismo tačno radili, a ono što volimo nam izgleda smešno u odnosu na sve korporativne sastanke koje imamo svakodnevno. Ko će sad mesiti kolače, pisati poeziju, stvarati vino? Ko će voleti i biti srećan, praviti decu i sanjati snove – kada imamo prezentaciju, zoom, excel.
– Seti se, seti se, seti se, govorila sam sebi jedno veče.
Čega da se setim, nije mi bilo jasno.
Tada nisam znala šta tačno nije u redu sa životom koji sam vodila, zašto sam, ma i da li sam nezadovoljna, ili sam možda nezahvalna za ono što imam. Svrbelo me je, ali nisam znala gde da se počešem. Da napišem to onako narodski, a ne filozofski. Međutim, kako sam 2012. rešila da krenem sa upoznavanjem sebe, imala sam uverenje da nisam od onih što se žale, već od onih što se kale. Oduzmi sve što nije deo mene. Daj mi sve što je za mene.
Pre nego što sam rešila da poverujem sebi i u sebe, donesem odluku koja me je nadahnula na toliko nivoa, sedela sam u Domu Jevrema Grujića, gledajući izložbu Milene Pavlović Barili i pila božanstven čaj sa prijateljicom. Govorila sam joj kako sve što imam, ne čini ništa u mom životu. I da sve izgubim, osećala bih veliko ništa. Ona mi je suptilno nagovestila da sam pomalo nezahvalna i da ima ljudi koji rade i lošije poslove za manje para, imaju momka koji nije toliko pažljiv kao moj, porodicu koja ne mari… Eh.. Tu sam već prestala da je slušam. Tada sam počela da verujem sebi.
– Oh, Bože, zar sam stigla u tačku da gledam na one pored sebe koji se pate i više nego ja, i time govorim sebi da sam srećna?
Ne ja, ne u ovom životu.
Koliko je snažan osećaj vere, isto je toliko neopipljiv. Vera uključuje znanje bez očigledne vidljivosti. Sagledavanje svoje sene i svog potencijala. Rana i darova. Jačanje vere je slično jačanju mišića. Vežbamo i vežbamo, i niko to ne vidi, čak je i u nama ponekad tama. Ni mi sebe ne susrećemo tako često. Zatim počinjemo da primećujemo promenu, ali se još uvek nismo transformisali. Potom se očitavaju svi naši pokušaji na svetlosti dana i mi postajemo dugo sanjani san. Otelotvorenje smo čoveka koji se usudio da se seti svoje svrhe.
Vera nije samo u hramovima, vera je ljudski hram koji se kreće.
Veruj sebi, veruj sada.
Pozovi duh svoj da izađe na površinu. Poveruj mu. Daj mu šansu da se izrazi. Ne brini, sve će biti u redu. A onda će postati odlično i božanstveno. Bićeš srećnija nego ikada pre i patićeš dublje, ali smislenije. Bićeš čovek, a ne sena, šapnuo mi je glas i od tada, razumevanje tog glasa je moja zvezda vodilja.
Poenta života nije da budemo ono što mislimo da treba da budemo, već ono što jesmo. Glas nam govori, lišće šapuće, kiša usmerava, okolina sugeriše. Sve nam se obraća. Jesmo li spremni da uzvratimo obraz, srce i zagrljaj?
