Sećate li se sebe kada ste bili dete? Kao deca, mi smo stalno pokušavali da radimo ili probamo nove stvari — kao što su sport, igre i kreativne aktivnosti, zatim da upoznajemo druge ljude i otvaramo srca kako bismo uspostavili trajna prijateljstva.
Kako starimo i postajemo odrasli, prestajemo da se igramo i zabavljamo, te počinjemo da gubimo otpornost na neuspeh ako nam nešto ne ide, ako nismo odlični u igri ili isprobavanju novih stvari.
Međutim, gubitak rezilijentnosti da budemo početnici ili isprva neuspešni, kasnije nas sprečava da izdržimo u teškim, neizvesnim i stresnim vremenima. Zato je ključ za sticanje veće otpornosti ka stresu, zagrljaj našeg unutrašnjeg deteta.
„Živimo u društvu koje podržava mnogo problematičnih, bolnih i štetnih sistema“, kaže Džeki Tasijelo, licencirani umetnički terapeut sa sertifikatom odbora i osnivač Art Therapi Source, privatne prakse u Montkleru, Nju Džersi. „Takvi sistemi bi nas mogli ohrabriti da negujemo samo delove sebe koji se smatraju isplativim, tako da mnogi od nas gube iz vida negovanje svojih prirodnih snaga, interesovanja, preferencija ili čak strukture ličnosti“, dodaje ona.
ŠTA ZNAČI ZAGRLITI SVOJE UNUTRAŠNJE DETE?
„Kao deca, oblikovani smo ponašanjem naših primarnih staratelja. Učimo šta se očekuje, ohrabruje ili saopštava – bilo implicitno ili eksplicitno – i prilagođavamo se u skladu sa tim, u nastojanju da zaštitimo svoju vezanost i ostanemo bezbedni”, kaže Tasijelo.
Zagrljaj našeg unutrašnjeg deteta jednostavno znači da primećujemo da naši obrasci razmišljanja i ponašanja više nisu zdravi, da nas čuvaju ili da daju iste željene rezultate kao kada smo bili deca, i da ako se posvetimo radu na ponovnom odgajanju tih delova sebe, otkrićemo pregršt novih mogućnosti, dodaje ona.
Imajući na umu ovaj uvid, prihvatanje tvog unutrašnjeg deteta znači da ponovno uspostaviš osećaj sigurnosti, poverenja i dozvole, kako bi osetio svoj puni spektar emocija, te se obraćao sebi sa samosaosećanjem.
Prema Tasijelu, pauziranje u reaktivnim odgovorima, te prepoznavanje da bi naš emocionalni odgovor mogao da potiče od deteta u nama, krucijalno je, jer nam može pomoći da prihvatimo taj deo nas koji skrivamo od sebe, skrivajući se od života. „Kada se prilagodimo onome što je potrebno našem unutrašnjem detetu, možemo produbiti svoju samosvest i izgraditi načine putem kojih možemo da se izlečimo kao odrasli.“
KAKO DA VAS PRIHVATANJE UNUTRAŠNJEG DETETA UČINI
OTPORNIJOM ODRASLOM OSOBOM
Prema Tasijelu, sama dobrodošlica emocijama našeg unutrašnjeg deteta, može prirodno izgraditi otpornost. „Unutrašnji rad sa decom može nam pomoći da priznamo svoje najdublje emocije kao stvarne i validne, da ponovo izgradimo svoje samopouzdanje, poboljšamo naš odnos sa intimnošću i ranjivošću, postavimo zdrave granice i tugujemo – sav ovaj rad doprinosi povećanju otpornosti“, objašnjava ona.
Jedan veliki deo prihvatanja tvog unutrašnjeg deteta ima veze i sa prizivanjem radosti. „Otpornost se često povećava kada odvojimo vreme za kreativnost i druge, opuštajuće aktivnosti“, kaže Tasijelo.
Povrh toga, isprobavanje novih stvari može prirodno da izgradi otpornost jer zahteva da se bolje osećamo u rešavanju problema i probijamo se kroz nepoznato.
Dakle, bilo da se radi o aktivnosti ili hobiju iz tvog detinjstva, kao što je umetničko klizanje, vožnja bicikla, crtanje, gluma, ili pak nešto što si oduvek želelo/la da probaš, a nisi – kao što je obrada drveta, grnčarija, boks ili tenis, podržavanje deteta u sebi kroz zabavne aktivnosti, može pokrenuti osećaje čiste radosti, kreativnosti i opuštenosti, što te sve čini otpornijom i zdravijom odraslom osobom.
Tekst: Jessie Quinn
Teks je preuzet sa chopra.com
