-Znaš, čini mi se da imam jedinstveni blagoslov, koji mi je dat od detinjstva, govorim svom duševnom prijatelju.
-Šta on podrazumeva, pitao bi me.
-Sposobnost da se dovoljno približim ljudima i idejama i da osetim šta bi značilo ići određenim putem, a da ne moram da kročim na tu stazu da bih videla kroz nju. To ti je ono kao kad se nađeš na raskrsnici na kojoj osećaš šta bi značilo živeti specifični život, te skrenuti levo ili desno, ali da nikada zaista ne skreneš. Niti levo, niti desno. Ali da se uvek zadesiš na toj raskrsnici.
Mystic is a person who seeks by contemplation and self-surrender to obtain unity with or absorption into the Deity or the absolute, or who believes in the spiritual apprehension of truths that are beyond the intellect.
Slušajući Ričarda Rora o doživljajima sveta, shvatila sam da smo svi mi mistici, samo neko ima bolju dioptriju, te vidi dalje. Ono što sam kroz život razvijala, sada znam, bila je ta oštrina da se vidi i spozna i bez ličnog iskustva i proživljenog života, ali sa dubokim individualno-kosmičkim doživljajem svega što jeste i nije moglo biti da se asfaltom koračalo. Meni je to bilo prirodno i dato, i zato sam, od kada znam za sebe, imala doživljaj da još nešto mora da se vidi i da se još nečemu treba približiti. U školi mi nikada nije bilo dovoljno što sam u školi, uvek sam bila deo nekih sekcija i projekata, jer sam osećala da ako se ne upustim u avanture, da neću ni živeti.
-Hej, pa ja sam sa sedam godina počela da vodim Radoznalo ogledalo, emisiju koju je osmislila i vodila divna Katarina Mirović. Grupa nas drugarica i drugova je iz nedelje u nedelju istraživala ovaj svet i o njemu izveštavala. Nama je to bilo sasvim prirodno. Čoveče.
-O čemu ste pričali u emisiji, pita me on nakon što sam umesto dobro jutro, izgovorila ove reči.
-Ne sećam se mnogo, to mi je bilo pre deset života, ali znam da je bilo jako zabavno i da mi je želja za radoznalošću i ogledalima duše ostala čitav život.
Neartikulisana i neobrađena potreba za spoznavanjem i približavanjem onome što mi se činilo da je deo mene, isto kao što je i deo drugih, nastavila se i kroz srednju školu, a možda i sve do juče. 🙂 Prvu platu sam dobila sa šesnaest godina, zbog uređivanja i vođenja emisije Gledaj i kuliraj. To mi je tada bilo isto toliko prirodno, kao i da anketiram ljude na temu poštenja, zbog čega sam dobila i prvi “otkaz” sa sedamnaest, jer su moja pitanja bila preteška za srednjoškolce. Tada, a možda ni sada ne razumem šta je to značilo preteško. Ali avaj, kada se jedna vrata zatvore, ja odmah uskočim u drugi svet.
-Znaš li ti da smo moj brat, drugarica i ja jedno leto proveli u Francuskoj u hrišćanskim kampovima sa pet hiljada ljudi iz celog sveta?
-Ne znam. Ali nisam mnogo iznenađen. 🙂
-Da, to iskustvo mi se toliko dopalo, da sam onda tražila na koji način mogu da se povežem i sa ljudima iz sveta.
Moja potreba da uplovim u svetove koji nisu bili nužno srpski i poznati, dešavala se od moje osamnaeste godine. Škola mi je postala totalni passé i nimalo zanimljiva, ali hvala Bogu pa sam imala razrednu koja me je razumela, kao i moje potrebe, pa mi je opravdala školske dane kako bih mogla da idem u Berlin da snimam film o Berlinskom zidu i Drugom svetskom ratu, da idem u Makedoniju na plesni kamp i proživim još nekoliko transcedentalnih iskustava, čak i kada ona nisu bila mejnstrim.
-Koliko imate godina, pitali su me na razgovoru za posao.
-Dvedeset pet.
-Hoćete da nam kažete da ste za četvrtinu veka promenili dva srpska grada, dva kontinenta, tri zemlje, tri jezika, i pri tome završili fakultet u roku, radili i bili domsko dete i sada želite da dođete u treći grad, u Beograd?
-Da, želim da budem u Beogradu, to je zaista začuđujući deo moje priče, našalila sam se.
Nakon nekog vremena, učinilo mi se da sam i taj put spoznala dovoljno da znam da ne želim da čitav život koračam njime. Iako sam svet ostavila na mute neko vreme, ipak sam čula kako me doziva i kako me želi ponovo u njemu. I opet sam došla do raskrsnice.
Mistički dar mar je i u tome što ne moramo preći kilometre života i ostaviti godine na putu, kako bismo videli i doživeli ono što ljudi i događaji na toj stazi žive, vole i rade. Upoznavanje onogo što nam nije poznato na površini je i lepo i naporno, jer nas uslovljava da se setimo. Te da znamo. A između toga se nalazi nekoliko života u vrlo kratkom periodu.
-Sve raskrsnice ovog sveta su me vodile do ovog trenutka, sada znam.
-U čemu se on sastoji?
-U divnom osećaju mira i u spoznaji da sam stigla. Unutra. Gde je stvarna kuća.
I have arrived. I am already where I want to be – with life itself – and I don’t need to rush anywhere. I don’t have to go looking for anything more. I am home. I’ve come back to my true home, which is life here in the present moment. When you arrive at your true home the wonders of life are there for you. You don’t need to wander around looking for something more. You stop running. When you can stop, your parents, your grandparents, and all your ancestors in you also can stop. When you take a step as a free person, all your ancestors present in every cell of your body are also walking in freedom – Thich Nhat Hanh.
Najveće mogućnosti koje nam univerzum daje jesu one da doživimo mnoštvo iskustava koja nam mogu pomoći u pristupanju istini. A da bismo to mogli, važno je da sa nama uvek spakujemo osećaj slavlja. Nešto nestaje. Nešto nastaje. Zašto čekati da stignemo da bismo mogli da slavimo? I put je cilj. I cilj je put. Let us celebrate!
