Radije bih učio od jedne ptice kako se peva,
nego što bih podučavao deset hiljada zvezda kako da ne plešu.
E. E. Kamings
Kada jednom krenemo putem stvaralaštva, bilo sopstvenog života, bilo umetnosti, važno je da znamo da ćemo platiti određene takse na kreativnost i umetnost i življenje istine. Što ranije prihvatimo da je nemoguće biti slobodan, ljubavan i poetičan i ne platiti taksu na to, biće nam transformativnije iskustvo koračanja ka svojoj autentičnosti i dubini svoje kreacije.
Zato u tekstu ispod izdvajam koje takse ćemo platiti na svom umetničkom putu i zašto je važno da budemo svesni da bez taksi, nema ni umetničkog života.
TAKSA 1: ŽIVIMO SAN, ALI I NOĆNU MORU
Nakon što jednom odlučimo da poslušamo intuiciju, želju, srce i dušu i uđemo u beskonačno polje mogućnosti, to znači da ćemo polako, ali sigurno sve više izlaziti iz onoga što mora, treba, sme ili ne sme. Zvuči vau, zar ne? Međutim, ako je to vau uvek i u svemu što nosi i odnosi fantastično, zašto većina ne želi da živi vau? Zašto ponekad vau može biti noćna mora svakog umetnika?
Dok živimo u svetu, a ne u svojoj istini, može se dogoditi da ćemo često biti u sukobu sa ljudima, kolegama, okolinom, poslovima, gradovima ili čak državama. Videćemo šta drugi ne rade dobro, ljutićemo se, patićemo, raspravljati se, duriti. I najvažnije od svega, verovaćemo da su naše emocije opravdane.
Tu se kriju dva puta – jedan je preuzimanje odgovornosti i kretanje umetničkom stazom, drugi je ostajanje u ulozi žrtve.
Preuzimanje odgovornosti, polazna je tačka iz koje ćemo roditi novi život i poroditi sebe ponovo.
Međutim, šta se dešava kada sukobi prestanu i kada sve što živimo jeste istina i ljubav?
Pažnja se usmerava na nas same, naše nesavršenosti, strahove, blokade i uverenja. Odjednom shvatamo kako su drugi bili naša ogledala, kako smo se nalazili u određenim situacijama i sa pojedincima, jer je nama bilo neophodno da zacelimo rane, ali kako nismo imali dovoljno hrabrosti i ljubavi da slobodno i samostalno živimo sebe, to smo činili uz pomoć drugih ili kroz druge (neki i putem drugih).
Iako zvuči paradoksalno, kada krenemo na put umetnika, razumećemo da su nam drugi pomagali, odmažući nam. Kada uđemo u sopstveno polje mogućnosti, znaćemo da je jedino što se dešavalo u odnosu sa drugima ili sudbinama, bilo je sopstveno buđenje vatre. Oni su bili šibica, mi kutija, međutim, na umetničkom putu – mi smo i šibica i kutija i vazduh i vatra.
Lakše je u drugima videti sopstvene nesavršenosti i zato je važno da imamo alate kako da se nosimo sa tim da živimo svoj san, sve što smo oduvek želeli i o čemu smo maštali, ali i da živimo sve ono od čega smo se sklonili, radi cilja da bol pretvorimo u svesnost, a svesnost u umetnost.
Kako na ovaj put većina nije krenula, jer su potrebne različite i mnogobrojne svesnosti i posvećenosti, te si verovatno prva u svojoj porodici koja čini iskorak, važno je da znaš da ne moraš biti sama, već se možeš pridružiti podržavajućem okruženju i mentoru koji je tek korak ispred tebe, kako bih ti pomogla da što nežnije prođeš kroz sopstvenu transformaciju.
TAKSA 2: IZLAZIMO SA DAROVIMA PRE NEGO ŠTO SMO SPREMNI I SAVRŠENI
Pre nego što nešto bude dobro, treba prvo da bude.
Da bi nešto bilo, potrebno je da odustanemo od slike da ćemo jednoga dana biti spremni, jer jednoga dana nije dan u kalendaru.
Okolnosti skoro pa nikada neće biti tako postavljene da mi možemo biti umetnik i slobodno stvarati, to je jedna od iluzija i blokada koje imamo i koje nas čuvaju da zapravo nikada ne krenemo da stvaramo.
Druga je ta, da naše delo mora da bude savršeno. Međutim, savršeno je zid, savršeno je ograda, a mi želimo da svetu pokažemo kako izgleda kada smo otvoreni, zaštićeni milošću kreacije i svojih darova, ali i alatima koje smo naučili kroz mentorski program.
Prisetimo se starog života i koliko smo se drugima činili samouvereno, srećno i uspešno komunicirajući tuđe poruke i vizije. Jesmo li se tada zaista osećali ispunjeno, srećno ili uspešno?
O tome je reč.
Takođe, nešto mora, bilo bi poželjno, ili treba (da bude spremno, kompletirano, odlično, neponovljivo) je bag iz starog sveta i važno je da osvestimo koncepte u glavi koji nas sprečavaju da činimo i stvaramo. Setimo se da smo sada u novom svetu, a u novom svetu vlada načelo da se pokazujemo i nesavršeni i otvoreni i ranjivi. A svoji.
Takođe, svaka veština se samo činjenjem usavršava.
TAKSA 3: ODLAZAK OD TUĐEG, ZNAČI ULAZAK U SOPSTVENU ARENU
A u areni, svako može da te pljune.
Neretko će se dešavati da našu umetnost i kreativnost prate oni koji sede na tribinama i imaju vremena da se bave sopstvenim mišljenjem o našem radu. To ne znači da oni nisu vredni da imaju stav, da ne smeju da se usude da govore o našem divnom čedu, da nas vole i obožavaju – iako nas ne poznaju, već to znači da ljudi na sedištima i obodima arene, imaju vremena da se bave našim uloženim vremenom, jer najčešće sami ne kreiraju puno.
To je legitimno – jer je važno da razumemo, da kada jednom krenemo da živimo sebe, svoju istinu, ujedno paralelno stvarajući umetnost – mi time plaćamo taksu da će naše bavljenje sobom i kreiranje biti javno dobro.
Na nešto javno, postoji javno mišljenje.
Međutim, da nas mišljenje ne bi obeshrabrilo, neophodno je da razumemo u kom momentu izlazimo u arenu, spremni da doživimo kritiku ili pohvalu, a to učimo u mentorskom programu Glasnog i Krasnog Življenja.
U lošem da se ne ponizimo, u dobrom da se ne uzvisimo.
Važnije od toga kako nas doživljavaju drugi, jeste pakt sa kreacijom i zato je na nama da stvorimo podržavajuće okruženje za naše ideje, ili da pronađemo već postojeću grupu, okupljenu oko stvaralaštva.
TAKSA 4: KONSTANTNO KOKETIRAMO SA STRAHOM
Kada se nalazimo na sopstvenom putu, stalno se preispitujemo i nikada nismo sigurni. To znači biti na putu srca i osvetljavati davno zaboravljene vatre. Nakon što iskoračimo iz pećine zakopanih darova, sasvim je u redu biti uplašen od onogo što vidimo ili osećamo. Međutim, bojazni na sopstvenom putu nisu nužno loši, već umeju biti dobri pokazatelji srca koje otkucava i pluća koja dišu.
Strahovi koji se javljaju na putu umetnika, znače da smo živi i da osećamo.
Živeći svoj san, spremni smo da osetimo život i sve što donosi, ne pokušavajući da se skrivamo, da se zatrpavamo ili rasplinjavamo.
Kako bismo bili otvoreni da primimo inspiraciju, intuiciju i ljubav kreacije, važno je da ne stvaramo bedeme, jer što imamo veće zidine, teže je da čujemo muze i da poverujemo da su naše ideje vredne realizacije.
To znači da treba da razvijemo veštine kako da živimo sa strahovima i ujedno budemo hrabri, a dobra vest je da se to da naučiti.
TAKSA 5: UMETNOST NE PRISTAJE NA KOMPROMISE
Mi smo otelotvorenje sopstvenog stvaralaštva i naš život je naša poruka, te ukoliko želimo da naša umetnost ili kreacija dodirnu drugo biće, nije na nama da se, dok stvaramo, vodimo brojkama, rasprodatim knjigama, punim galerijama ili otkupljenom kolekcijom, već je naše da oslušnemo dušu, otključavajući nebo u nama.
TAKSA 6: NAŠTIMOVANI SMO NA NEBESKO, NE TOLIKO ZEMALJSKO
Što znači da nam materija i novac nisu na prvom mestu i da nismo vođeni njima. Oni su podržavajući alati, s vremena na vreme neophodni za naše stvaralaštvo, ali nisu izvor, niti vodilja. Setimo se da smo rešili da budemo slobodni i stvaramo, a ne da budemo biznismeni.
Na putu umetnika naredne kategorije imaju veću vrednost od materije:
Vreme ima veću vrednost.
Inspiracija ima veću vrednost.
Stvaralaštvo ima veću vrednost.
Igra ima veću vrednost.
Sloboda ima veću vrednost.
Na našem umetničkom putu, važno je da se ovih kategorija podsećamo s vremena na vreme, jer umetnički put nije uvek lak. Veoma često na njemu osećamo jače – što znači da i vetrove doživljavamo snažnije. Zato je važno da imamo mentora, kako se ne bismo prevremeno obeshrabrili, te naučili kako da se iz stanja ekstaze, ali i iz stanja minusa, vratimo na nulu, na kojoj se dešava stvaralaštvo koje ostaje i opstaje.
TAKSA 7: IMAMO PUN INBOKS ODBIJENICA
Pun inboks odbijenica nas čini većim umetnicima od toga da stvaramo u tišini i nemamo nijednu odbijenicu.
Svi veliki umetnici imaju svoju kutiju sa ne. Svako ko je bilo šta probao, ima svoj inboks sa žao nam je. Ono što razlikuje kreativca od kreativca jeste vrednost koju tim porukama dajemo.
Zato na programu Glasnog i Krasnog Življenja, učimo kako da živimo sa tim da:
Pre nego što nas iko otkrije, na nama je da otkrijemo sebe.
Pre nego što našu ideju neko zaželi, na nama je da razumemo da mi nismo naša ideja.
Spremni smo da verujemo u sebe čak i kada nemamo dokaza za to.
Spremni smo da verujemo u sebe, čak i kada drugi ne veruju.
Jer setimo se, pozvani smo i imamo čast da stvaramo, u vremenima kada se isključivo konzumira. Usudili smo se i slobodni smo, i zato je važno da naučimo kako da sebe podržimo kroz vreme, dok podrška ne dođe i od drugih.
Ukoliko su ti ove takse jeftinije od toga da živiš lažan sjaj, neostvaren potencijal ili tužnu verziju sebe, prijavi se na program Glasnog i Krasnog Življenja i omogući sebi da baš ti i baš sada budeš ono za šta si rođen.
