Ja nisam tvoj guru

Kažu da život čarobnjaka počinje kada zasadimo svoju baštu. Iako još uvek nisam zasadila svoj vrt, napravila sam da se probudim u njemu. Da mu budem nadomak. Da ga ugledam, pomirišem, pustim u sebe, fotografišem svojim očima, razumem, zavolim i volim. Kakve divote!

Ako već ne možemo da imamo ono što želimo u trenutku u kojem želimo, možemo da izaberemo gde ćemo biti u tom trenutku. Šta ćemo raditi. Sa kim ćemo biti. Na koji način ćemo se buditi. Šta će biti na našem meniju. Koje zadatke ćemo stavljati ispred sebe. Jer ja zaista verujem da imamo mogućnost izbora, čak i kad mislimo da nemamo – izabrali smo da nemamo. Ali sposobnost da kreiramo svoj život po sopstvenoj meri, zavisi od naše ljubavi prema svetu, to sam naučila čitajući Lazareva. On u svojim knjigama piše da svaka želja može da se ostvari, ukoliko nije pogubna za čitav svet.

I ja znam da vi sve to znate, ali i znam da ovo čitate jer vam ova slatka luđakinja daje podstrek u tome da i vi budete nenormalni i da mi se možda pridružite u kreiranju drugačijeg vrta. 🙂 Ali ja svakakako nisam vaš guru, kako se, između ostalog, zove i dokumentarac Tonija Robinsona. I učinio mi se naziv prikladnim.

U svetu kada svi delimo savete, a ne znamo koliko smo izgubljeni, želim da vam napomenem da ja ne znam šta je najbolje za vas. I ne želim da mi verujete. Volela bih da probate ono što se vama čini zabavnim. I da mi se pridružite onlajn ili oflajn sa svojom individualnošću. Da svi zasadimo svoju baštu na svoj način. 🙂 Ili da rešimo da se probudimo u njoj, gde god ona bila.

Zašto je to važno? Nije. Ali je nekako lepo. I to je jedan od benefita (v)rtova nade. Ništa nije važno, ali je mnogo toga divno. Ljubavno. Božanstveno. Opijajuće. Izazivajuće. Vragolasto. Jedinstveno. Svestrano.

A naravno, kao i svuda u svetu, i vrtovi mogu imati svoje zamke. I zato je važno biti prisutan. Biti zaista tu gde jesmo. I u dobrom i u lošem. Ne bežati. Već dopustiti. Jer vrt bez insekata ne bi postojao. Komarci bez ljudske krvi. Mi bez ljubavi. Ili tuđeg osmeha. A osmeh se može kriti i u ogledalu, ili u cvetu. Jer se zapravo ne krije, mi smo ti koji se ponekad sakrijemo. Želimo da nas ništa ne dotiče i da bolni trenuci prođu čim pre.

I dalje učim da zavolim onaj unutrašnji osećaj praznoće, dok cvet ne izraste i dok ne znam da li će izrasti. Onaj osećaj nejasnoće dok radim nešto po prvi put i tuge zbog onoga što radim po stoti put, iako ne treba, ali je jače od mene. I često prisutan osećaj samoće. Tada pustim sebe na miru. I uzmem da čitam dobru knjigu ili film. Nemojte nikome da kažete, ali moj brat bi se na to našalio i rekao, gledaj kolika ti je polica sa knjigama, koliko si ti usamljena onda, a ja mislim – dobro je pa ne vidi sve što sam pročitala, jer se na toj polici nalaze knjige koje uglavnom obožavam i kojima se vraćam. 🙂 I nije ni čudo što sam je dizajnirala da bude u obliku lavirinta. Izgleda da sam pravila vrt i pre nego što sam znala da ga želim.

Na temu korova i vrtova, svih zbunjenosti i lepota ovog sveta, pričam sa svojom drugaricom. Govori mi kako je dobila novi posao. U zvučnoj kompaniji. Sa beogradskim facama. Kako ima puno para. Kako ovo. Kako ono. “Realno”. A ja samo čekam da se raspadne, jer je znam. A znam je zato što znam sebe. I pomalo ovaj svet. Na kraju razgovora je prošaputala kako nije srećna, jer ne stiže da ima vremena za svoje stvari, priče i ideje. Možda imamo malo godina, ali smo već doživele krizu srednjih godina, govorim joj. Pa se smejemo.

–Kada sam sebi postavila pitanje – koja je svrha svega ovoga što nam se nudi i servira, odgovor u početku nisam mogla naći. Te sam krenula da tragam za nekim svojim, unutrašnjim rešenjima. I našla sam ih. Drugima su možda ostala nejasna, ali to je manje važno. Jer ipak živimo sa sobom. Pre svih.
–Gde smem sad sebi da postavim unutrašnje pitanje, imam važan sastanak, našalila se.
–Onda već znaš odgovor.
–Misliš da treba da odem da kupim kartu, umesto da odem na sastanak?
–Ne znam šta treba da uradiš. Mogu samo da ti ispričm kako stvari funkcionišu u mom vrtu. Potpisuješ ugovor sam sa sobom – i nema tog poslodavca koji bi ti napravio bolju ponudu. Ugovor je na neodređeno. Plata je odlična – radiš za svoj cilj i i ciljeve drugih u koje iskreno veruješ. Imaš dovoljno za jelo, jer biraš da živiš u vrtu. Everything is a present, when you live in the present. Dom ti je u francuskom delu Grada koji je prosvetljen – c’est si bon. Garderoba u Vijetnamu ionako nije važna. Ono što je važno jesu ljudi u mom srcu i okruženju. Od kojih mogu da čujem nešto novo i naučim nešto važno. A sutra idem na jedan takav randevu. Sa primesama francuskog, you know me. Ipak je ovo bila francuska kolonija.
–Ne znam da li si luda, ili si genije, ali znam da prvo idem na sastanak pa ću sesti sama sa sobom.
–Važi, i mene bašta zove, oluja se sprema, treba ići i pevati bosonoga na kiši.

C’est ça. Priznajte koliko je vrt savršeno nesavršen. 🙂