Uloga intelektualca u Srbiji nikada nije bila velika niti glavna. Često sporedna, na sceni različitih političkih, kulturnih i etičkih prevrata, nekada je igrala ulogu negativnog lika, nekada pozitivnog, imajući tragičan ili komičan kraj. O tome kolika je uloga intelektualca u Srbiji i da li je još uvek uloga, ili je postatla statični deo bez mogućnosti da progovori, razgovarala sam sa filozofom Ivanom Milenkovićem.
Šta je danas pretpostavka intelektualne identifikacije? Ko je prema Vašem mišljenju intelektualac?
Kada je Emil Zola, pisac, godine 1898. objavio otvoreno pismo francuskom predsedniku Feliksu Foreu skrećući pažnju na antisemitizam u francuskoj vojsci (afera Drajfus), nastao je fenomen „intelektualac“. Dakle čovek koji nije bio „stručnjak“ za javnu sferu, nije bio političar, izašao je u javnost da bi progovorio o stvarima koje, strogo uzev, nisu u domenu njegovih kompetencija. Zola se, kako se to danas kaže, angažovao. Zola je založio svoj autoritet i ugled za javnu stvar, on je na javnu scenu izašao i kao građanin i kao pisac. Ali tu se otvara paradoks intelektualca, odnosno identifikacije. Ono čime intelektualac sebi krči put do javnosti, dakle njegovo delo, u trenutku kada se stupi na javnu scenu, strogo uzev, prestaje da važi i sada se računa samo snaga argumenata kojima se brani stav. Intelektualac se, utoliko i ne bez paradoksa, određuje kao onaj ko izbegava bilo kakvu identifikaciju, jer govori u svoje ime. Za pojam intelektualca, dakle, presudna je politička dimenzija: preuzimam odgovornost za javno izrečeni stav. Spreman sam taj stav da branim i da se za njega borim na javnoj sceni, čime, verujem, doprinosim političkoj zajednici u kojoj živim. Time se, naravno, izlažem opasnosti da moji stavovi budu odbačeni, poreknuti, čak ismejani, ali biti intelektualac podrazumeva preuzimanje takvog rizika.
Da li intelektualac mora posedovati moralne, političke i obrazovne vrednosti?
U doba kada je Zola izašao na scenu to se podrazumevalo: on je bio obrazovan čovek i moralni autoritet, pročitajte samo njegov Žerminal. Kada je reč o političkoj vrednosti njegovog ili bilo čijeg angažmana, međutim, ona, ta vrednost, nije data unapred. Cilj njegovog stupanja u javnost bio je stvaranje novih političkih vrednosti. To i jeste smisao javnog angažmana. Ali vi me pitate kako danas stoje stvari. Kao i uvek, rekao bih. S jedne strane imate nepreglednu masu beskrupoloznih tipova i tipkinja, s druge pojedince koji veruju da svet ne može da funkciniše po principu beskrupuloznosti. Intelektualac je, po definiciji, usamljen. To je još jedan paradoks intelektualca: pojedinac interveniše u polju politike koja je, takođe po definiciji, stvar zajedničkog života. Šta drugo takvu jednu osobu može da vodi nego osećaj lične odgovornosti za stvar zajednice? Stoga, nije li Teofil Pančić intelektualac par excellence?
Da li su nestali samostalni, obrazovani pojedinci u Srbiji? Ako nisu, šta mislite zašto su se sklonili ili od koga?
Nisu, naravno. Ali su se, ako me već pitate, pasivizirali, što, verujem, ne smeju da rade. Pod jedan, biti građaninom znači uvek biti politički aktivan. Još je Aristotel slobodnog građanina odredio kao onoga ko, istovremeno, vlada i potčinjava se vladanju. Pod dva, Srbija već četvrt veka živi u senci fašizma – u vreme Miloševića dubokoj, u postmiloševićevskoj eri plićoj, ali prisutnoj – a to znači da je dužnost pametnog i obrazovanog čoveka da se tome suprotstavi. Inače će ga, pre ili kasnije, pojesti mrak. Vrlo dobro znam razloge koje ljudi navode da se ne bi pojavili u javnosti: gađenje, pokušaj da „neuprljanom“ sačuvaju svoj „zabran“, nelagodan osećaj u javnosti. Ali to su izgovori. U definiciju filozofa, recimo, upisan je javni angažman.
Ko je prema Vašem mišljenju subjekt srpske politike: političari ili narod koji ih bira?
Narod može biti kolektivni subjekt ako je suveren. Političari su pojedinačni subjekti i oni mandat dobijaju od naroda. No, vi me, verovatno, pitate u kojoj su se meri političari otuđili od kolektivnog subjekta, od naroda koji im, na izborima, daje legitimnost. Verovatno će biti dovoljno ako vam kažem da mi se najveći deo srpske političke elite čini kao uspešan spoj lažova, lopova i veoma nesolidnih, a svakako nekompetentnih ljudi. Zbog toga je uvek nužno izlaziti na izbore i birati i iznova birati i iznova birati manje zlo. To je ideja demokratije i to je najbolja brana od svakog autoritarnog poduhvata. Hoću reći: nisu svi isti.
Rekli ste da je kriza prekretnica ka ozdravljenju ili ka smrti. Na kom putu je Srbija? Šta je za nju lek, a šta bolest?
Lek je uvek na onom mestu na kome je i najveća opasnost, kao što se protivotrov pravi od otrova. To je demokratija. Odbrana demokratije bez ikakvih ustupaka. A to znači: izlazak na izbore uvek, bez izuzetka. Izlazak u javnost bez straha, a čak i ako se plašimo i uprkos strahu. Dizanje glasa protiv gluposti i autoritarnih pokreta.
Izjavili ste da je možda i najvažniji filozofski nalog sadašnjice ne učestvuj. Šta podrazumevate pod tim?
Na prvi poigled to protivreči onome što sam rekao, a u stvari je reč o varijaciji, o obrnutoj parafrazi čuvene Marksove jedanaeste teze o Fojerbahu, koja kaže da su filozofi do sada, to jest do Marksa, svet samo tumačili, a sada je došlo vreme da se on, svet to jest, menja. Zajedno sa Žižekom rekao bih da se svet, u međuvremenu, sasvim dovoljno promenio, pa je došlo vreme da se on ponovo malo protumači, da vidimo dokle smo stigli. Dakle, brzina promena je strahovita i nedostaje nam smireniji pogled na stvari. Uz to, ovaj pledoaje za usporavanje, ova pohvala sporosti, učim se sporom čitanju, napisao je Niče, zapravo je krajnje subverzivna. To je kao da zahuktaloj mašini gurate nešto u točkove. Lomi ona te klipove, krši, gura, deluje nezaustavljivo, ali, znate, ako ne želim da jurim, pa se čak, kao, opirem jurnjavi, računam da to neće ostati neprimećeno, a možda se nekome i dopadne, pa napravimo politički program zasnovan na sporosti. Najzad, nikako ne bismo smeli da potcenimo snagu tumačenja, onog tumačenja koje je Marks malo potcenio u svojoj preporuci: tumačiti nešto znači istovremeno menjati ga. Tumačenje nikada nije vrednosno neutralno. Tumačenje nikada nije nevino. Neučestvovanje je vrhunsko učestvovanje.
Zašto je danas pravilo ne istupiti i ne govoriti javno o pravim vrednostima, već se govori o toleranciji gluposti? Kako se boriti protiv gluposti?
Sviđa mi se ovo „tolerancija gluposti”. U osnovi je reč o višestrukoj bedi – mislim ovde i na materijalnu bedu koja ljude tera da zbace sa sebe sve skrupule kako bi preživeli – ali ovde nas zanima beda kukavičluka, beda odsustva ličnog integriteta, pre svega beda novinarskog kukavičluka.
Kako protiv gluposti? Obrazovanjem. Drugog leka nema. Čak i kada živite u državi Srbiji u kojoj je promovisanje gluposti unosan posao.
Da li smatrate da određeni glasni ljudi treba da ćute i da li postoje ljudi koji treba da ćute, ili bi trebalo svi da govore? Da li treba praviti selekciju?
Naravno da mislim da bi u najboljem nacionalnom interesu bilo da većina onih koji se danas ne skidaju s medija trenutno i, ako je moguće, na vrlo dug rok zaćute, ali je problem što ne postoji kriterijum po kojem bismo unapred odredili ko može da govori, a ko ne. Domaća javna scena u tolikoj meri je oštećena da, malo-malo, imamo prilike slušati i gledati smatranja kakvog zločinca, manijaka ili morona. Jedini lek protiv toga je, kažem, obrazovani građanin i obrazovani, hrabri urednici i novinari koji odbijaju da razgovaraju sa moronima i ništarijama. Smisao kritičke javnosti upravo je u tome da služi kao filter, kao sito koje propušta smisleni govor, a zadržava šljam. Kod nas je – ne znam kako to da kažem nežnije – pre obrnuto.
Niče je rekao (parafraziraću) da su naši najbolji prijatelji naši neprijatelji. Kako to poistovećujete sa kritičkim mišljenjem i da li se to može uopšte poistovetiti i preneti na današnje društvo u Srbiji?
Kod Ničea postoji čitava „poetika neprijateljstva“, ali za ovu priliku primetićemo da je snažno ono društvo koje u samome sebi razvija mogućnosti i prostore spora. Ne nekakav konsenzus „o najznačajnijim pitanjima nacije i države“, ne nekakva sloga stada koje samo bleji i gleda u velikog vođu, već mogućnost spora, neslaganja, borbe za svoje mišljenje. To je smisao kritike: braniti javno svoj stav, bez straha da će te neko zbog toga proganjati.
Koliko je kultura važna za Srbiju? Da li ona danas uopšte postoji u Srbiji u obliku visoke kulture? I da li se uopšte može govoriti o objektivnim vrednostima?
Pitanje kulture je važno koliko i, recimo, ulazak u Evropsku uniju. I da – u Srbiji je visoka kultura razorena. I tačno – nekompetencija i nesposobnost političke elite i dalje uspešno razgrađuje ono što je, u poslednjih desetak godina, koliko-toliko, ne previše konsolidovano. Problem je što političke elite sistematski rade protiv obrazovanja jer im odgovaraju neobrazovani, uplašeni, neaktivni građani.
Koliko je nauka važna za Srbiju? Šta mislite o mediokritetstvu na fakultetima, kako među profesorima, tako i među studentima?
Na fakultetima se, uglavnom, namnožilo bratstvo čuvara sinekurica i ni za živu glavu se ne bi toga odrekli. Profesorske plate su, za naše standarde, vrlo visoke, ali ono što se za to dobije, to je, ne znam, pretužno, bedno. Ni tu nema pomoći osim, za sada, odvažnih pojedinačnih poduhvata: radi drugačije, bolje, više. Ovde u Novom Sadu imate nekoliko izuzetnih profesora, pogledajte samo šta rade Dragan Prole, Vlada Gvozden, Alpar Lošonc, ima ih još.
Da li ćemo ikada prestati da gledamo iz žablje perspektive i imati hrabrosti da se vinemo iznad nas samih da bismo dopreli do nas samih?
Ovo ste pitanje postavili, ako dopustite, malo odveć filozofski. Nisam siguran kako se to radi. To dolaženje do sebe. A nisam nešto ubeđen ni da je taj susret sa sobom, to otkrivanje sebe, nešto preterano seksi. Monasi imaju jedan način uspenja, dolaženja do sebe, ili čega već. Ako ćeš da ideš u manastir, ok, tvoja stvar, mene se to ne tiče. Dolaženje do sebe samog, međutim, ne događa se u manastiru, niti u pustinji, niti u razgovoru sa sobom, već u opštenju sa ljudima. Izađi pred ljude ako imaš šta da saopštiš, pa da vidimo kako ćeš proći. Lako je pobeći u manastir, zatvoriti se u sobu i kontemplirati. Tu nema opasnosti. Frka je, međutim, izaći, izložiti se. Frka je biti povređen. E tu se, u otvaranju rane, suočavamo sa sobom. Mrmljati sebi u bradu i to nazivati duhovnošću, samospoznajom, čime već, to je bez veze. Više duhovnosti i samospoznaje ima u jednom nastupu Nika Kejva nego u 15 manastira zajedno.
Intervju je urađen za Žurnalist, 2013. godine.
