Živeti Glasno
Žena na biciklu

Marija Grujić Bepa: Heroji novog doba žive sebe

Marija Grujić Bepa je ličnost kojoj treba pristupiti iz nekoliko uglova i svetova da bi se predstavila. Pre svih tih formi, ona je sadržaj koji oplemenjuje i hrani vašu dušu. Bepa je učiteljica životnih veština i transformatorka rana u darove. Takođe je i matematičarka, spisateljica, kreatorka, profesorka. Živela je nekoliko života u ovom jednom, između ostalog u Somboru, Novom Sadu, Beogradu. U potrazi za znanjima zadesila se i u Japanu i sa druge strane sveta, u Americi.  O tome možete čitati u njenim knjigama Nindža od Japana sa Balkana i Virtuoz svakodnevnice, kao i na sajtu koji nosi njeno ime. Njen izraz možete učiti na radionicama Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako i Heroji novog doba, ili ga nositi, jer je nedavno pokrenula brend Heroina Fashion. Sa njom sam za Original Magazin razgovarala o kreativnosti, herojima, hrabrosti i kako da budemo ono što smo uvek hteli – najbolja verzija sebe. 

Ko su heroji novog doba i kako se postaje heroj ili heroina?

Heroji novog doba za mene su svi koji su spremni da preuzmu svoj život u svoje ruke. Da im je jasno ga su oni ti koji su odgovorni za svoj život. Da se ne bave drugima. Ni njihovim životima. A naročito ne žalopojkama. I umesto kukanja na spoljašnje nepogode da se pozabave svojim životom. Svojim potrebama. Željama. Idejama. Herojima novog doba potrebna je hrabrost novog doba. Koja ne znači odsustvo straha. Naprotiv. Ona je puno prisustvo straha. To je hrabrost da preuzmemo odgovornost za svoj život. I sve što se u njemu dešava. Čak i ako nam se to ne sviđa. To je hrabrost da se promenimo kada je potrebno da se menjamo. Hrabrost da sebi priznamo svoje greške. Da počnemo „od nule“. Da se nasmejemo sebi. Da putujemo svoje putovanje heroja. Koje je samo po sebi izazov i rizik. Jer nema garantovanog uspeha. Inače ne bi bio potreban heroj da ga putuje. Heroji novog doba žive sebe. I putuju svoje putovanje čak iako se to ne uklapa u očekivanja njihovih najmilijih. Odnosno u trendove i opšte standarde šta je dobro. Poželjno. Kul.

Šta mislite, zašto se ljudi plaše da se usude da budu ono što jesu i stvaraju ono zbog čega su stvoreni?

Ja verujem da svako na ovom svetu želi da živi sebe. I svoj poziv. Jer smo svi rođeni da budemo heroji svog života. Ali, to je taj demončić zvani ali. Nismo sigurni kako će to putovanje izgledati. Bojimo se neprijatnosti koja na putu mogu da nam se dese. Nismo sigurni kako ćemo se sa njima nositi. Ni da li ćemo uspeti da se sa njima izborimo. Pa biramo poznato. Znano. Sigurno. Više volimo poznatog đavola nego nepoznatog anđela. Tako nekako. I što više razmišljamo, naš um nam samo dodaje i dodaje nove moguće komplikacije. Mislimo o onom o čemu ne bi trebalo da mislimo. Na čiji tok nemamo uticaj. O demončićima koji nas usput čekaju. Iako znamo da je strah od opasnosti nebrojeno puta veći od same opasnosti. I ne mislimo o onome o čemu bi trebalo. Na šta možemo da utičemo. Da razumemo kako će naše putovanje da izgleda. Da se spremimo za putovanje. Da. U tome je kvaka. Što umesto da mislimo o putovanju i njegovim deonicama, mi razmišljamo o imaginarnim demonima. Koji nas vrebaju čim pređemo prag. U svakom slučaju, da bi se putovalo putovanje heroja, potrebna je upravo ta hrabrost. Da se krene na put unatoč određenim nesigurnostima. Strahovima. Sumnjama. Da izađemo iz okova sigurnosti. Koja je zarobila više ljudi nego svi zatvori sveta. A život je sve – samo nije siguran. I ništa nije sigurno. Praviti sigurnost u nesigurnom svetu je prilična kontradikcija. I jedino što je sigurno je da ga nećemo preživeti. Pa kada već znamo da je tako, onda možemo makar da ga lepo živimo. Umesto da preživljavamo. I da ga ne shvatamo suviše ozbiljno. Jer nam za najbolja rešenja često fali upravo životne opuštenosti. I humora. Igre. Bez toga ništa. Nema novoga. Nema stvaranja. Nema dobrih rešenja.

U svojim tekstovima na vašem vebsajtu pišete kako ljudi ne žive svoje živote, već ono što bi trebalo, ono što je poželjno, ono što društvo želi. Šta je potrebno da se živi svoj život i da li svako ima pravo na to?

Mi živimo živote za koje su nas spremili. I kakvima su nas naučili naši odgajivači. Koji su nam objasnili kako se živi. I koji je pretinac naš. I mi budemo u tom nekom svom pretincu. Za nas spremljenom. Dok nam ne postane tesan. Smoran. Bezvazdušan. Beživotan. Nepodnošljiv. Ili dok nas ne obasja bljesak vizije. I pozove napolje. Kao kada se zaljubimo. Svako na svetu ima svoj poziv. Svoju jedinstvenu životnu energiju. I čini mi se da nam je to najvažniji zadatak. Da živimo sebe. I život koji smo dobili. A ne da popunjavamo neke pretince. Koji su nam namenili. Naučeni smo da verujemo da je taj sapeti pretinac naša sigurnost. A naš je zadatak da uvidimo da nije. Da je svet mnogo veći od tog našeg malog pretinca. A šta je potrebno? Najpre da poverujemo da ima života i van pretinca. I onda da krenemo da ga pravimo. Jer je život van pretinca potrebno napraviti. Potrebno je vreme. Da oslušnemo, razumemo, izrazimo i sa svetom podelimo tu svoju jedinstvenu životnu energiju. I potrebna je hrabrost. Da izađemo napolje. U široki svet.

Govorite kako se hrabrost i sloboda stvaraju i da retko kad dolaze na tacni. Kada je čovek zaista slobodan?

Sloboda je izaći iz oklopa zvanog ja. Koji nam ne da da budemo slobodni. Istinski. Autentični. Neko tako izabere da uvek bude fin. Ili strukturian. Ili poređan. Ili tačan. Ili dobar. Ili raspoložen. Ili da uvek ima stav. A život je mnogo sveobuhvatniji od tog jednog kostima koji obučemo. Slobodan čovek je za mene istinski autentičan čovek. Sloboda da oseti i iskaže sve svoje emocije. I koji doživljava život u svojoj punini. I ovakav. I onakav. I da ne kaže – ja sam takav. To je nesloboda. To je ropstvo. Ta naša ideja o nama. U tom slučaju nikada nećemo spoznati šta sve možemo da budemo.

Kako se izlazi iz tih okova automatizma i šta je zapravo taj automatizam. Kako možemo da uvidimo da li smo u njemu ili van njega?

Čini mi se da je izlazak iz automatizma baš veliki zadatak. Naučili smo da gutamo. Da uzmemo zdravo za gotovo sve što nam se kaže. Da odgovaramo na sve što nas se pita. Nekada nam to prija. A nekada nam i ne prija. I dok ne razumemo taj svoj automatizam – mi samo reagujemo. Kao neki automat. Nešto se desi, a mi uvek uradimo isto. Neko pristane na nešto. Da novac. Zakaže 10 sastanaka u 3 sata. Neko bogami ovako zakaže i venčanje. Pa mu posle bude bezveze da se predomisli. Da kaže NE. I zato je tako važan taj momenat. Taj udah. Koji će nam dati odmak. Ja sam napravila lampu ДИШИ. Ona me redovno podseća na izlazak iz automatizma. Da to što mi stigne najpre zaprimim. U dvorište. Pa u predsoblje. U ajnfort. Da ne primam odmah u svoj dom. U svoje srce. Baš kao što ni hranu ne jedem svu. I ne jedem uvek. Nego samo kada sam gladna. Ili mi se baš jede.

U svojim radionicama napominjete da je važno prvo biti, a da zatim da možemo raditi, igrati, dati. Možete li nam objasniti šta ovi pojmovi predstavljaju i zašto je bitno da iskusimo sve ove suštine jednog bića?

Naša jedinstvena energija se kroz nas izražava delovanjem. Tako da su za mene biti i raditi vrlo povezane stvari. Ipak, sve počinje od biti. Jer to što mi jesmo je mnogo glasnije od svih naših reči. I dela. Nije toliko važno šta radimo. Nego kako to radimo. A kako nešto radimo je direktan izraz našeg bića. Našeg biti. Prazan je svaki rad koji otaljavamo. Koji bez ljubavi radimo. I bolje da ga ne radimo. Na to sam od malih nogu vrlo osetljiva. Imala sam jednu tetku. Koja je svake tri nedelje dolazila u kuću svojih roditelja. Niko od nje nije tražio pomoć. Ali ona je ipak besno uzimala usisivač. I tukla je tim usisivačem i nameštaj. I nas. Svima je presedalo njeno davanje. Jer nije bilo iz njenog bića. Nego iz njenog mozga. Iz njenog trebalo bi. Rad je naše biće na delu. I ako ne možemo raditi s ljubavlju, bolje da ništa ne radimo. Neka radimo ono za šta imamo ljubav. Nije važno šta radimo. Nego kako to radimo.

Kako da spoznamo šta je ono što istinski volimo da radimo? Ljudi kada izađu iz automatizma postaju zbunjeni i često požele da pobegnu od tog osećanja, ali vi smatrate da je ono dobro. Čemu su vas naučila vaša lutanja i govorenje „ne znam“ kada stvarno ne znate?

Dok smo u pretincu – znamo. Jer to je poznata teritorija. Čim izađemo van pretinca – zbunjeni smo. Čim ne znamo – odškrinuli smo vrata jednog novog sveta. I otvorili smo se da budemo nešto više. Zbunjenost je prvi korak svakog učenja. Svakog rasta. I jeste vrlo nekomforna faza. U kojoj postajemo svesni koliko je veliko polje u koje smo kročili. Ali ako znamo da bez nje nema rasta, onda samo možemo da joj se pustimo. Znajući da će proći. Čim joj se pustimo, ona već polako prerasta u znanje. Pa i u majstoriju. U tim momentima je dobro odsetiti se raznih naših zbunjenosti. Koje su u međuvremnu postale majstorija.

Određeno vreme ste proveli u Japanu, gde ste naučili važnost kaizen principa. Šta on predstavlja?

Kaizen je upravo obrnut mnogima omiljenom kampanjskom principu. Kad se lenj pomami – kuću strovali.  Kad jednom nešto dohvatimo –  gulimo dok se ne oderemo. Kaizen je umešnost i umetnost malih koraka. Kretanje na put slatkim malim koracima. Koji će nam prijati. I u kojima ćemo uživati. Ali svakoga dana. Nema preskakanja. Kaizen odgovara Zakonu velikih brojeva u matematici. Puno puta malo je jako puno. Samo ne smemo da množimo nulom. Jer uvek dobijemo nulu. Kaizen je kvalitet mog života koji mi daje sigurnost. Ideja da svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. I da sam bolja sebi. I svetu oko sebe. On mi dozvoljava da se slobodno krećem van pretinaca. I da budem zbunjena. Ali i sigurna da ću svakodnevnim malim akcijama živeti sebe. Moju jedinstvenu životnu energiju. I izraziti je na moj način. My Way.

U svojoj knjizi Nindža od Japana sa Balkana pominjete da je važno napraviti prostor za sebe i svoje snove da bismo mogli da ih realizujemo. Kako da naše želje budu veće od naših strahova? Kako da izbrendiramo svoju ludost, o kojoj često pričate?

Kako da želja bude veća od straha? Tako što ćemo shvatiti da se nismo rodili da bismo život proveli u nekom pretincu. I da nas život u pretincu baš i neće naročito usrećiti. Ma koliko ga ukrasili. Naprotiv. Život u pretincu može da bude vrlo siv. Tmuran. Daje nam osećaj da smo propustili da živimo. Može da nas pokrene upravo strah da propustimo da izrazimo svoju neponovljivu životnu energiju. Da je svet više nikada neće imati. Ako mi sa njom nešto ne napravimo. A onda, kada se naša životna energija pokrene, ona će već tražiti prostor i vreme za sebe.  Važno je uvažiti je. I dati joj neko fino, kvalitetno vreme. I prostor. Svakoga dana. Ja volim da to bude rano ujutru. Pre svih. Neko voli kasno uveče. Nije važno. Važno je da to ne budu ostaci dana. Nego lepo kvalitetno vreme. Da se pozabavimo tom svojom neponovljivošću. I jako je važno ne porediti naš izraz sa drugim izrazima. Nego ga samo izraziti. Izraziti. Izraziti. Izraziti. I tu na red dolazi ono famozno jebe mi se. Koje nam daje hrabrost da sa svetom podelimo taj svoj izraz.

Šta znate „zasigurno“? Šta se nikada ne menja i da li postoji ta neka nit?

Dobrog li pitanja. Zasigurno znam da je sigurnost vrlo varljiva ideja. U svetu koji se stalno menja. I u kom je sve u stalnom fluksu. Zasigurno znam da ništa nije sigurno. Ali opet, neke niti se provlače. I mogu reći da ih znam zasigurno. Kao Crvena, kao crveni karmin, kao svitanje, kao dimenzija više, kao igra staklenih perli, kao stvaranje, kao potreba da se podelim, kao bicikl, kao ples, kao pokret, kao plivanje, kao joga, kao Kalenić pijaca, kao prijatelji, kao kafa, kao nana, kao kakao, kao kaizen, kao Ljubav.

You Might Also Like...

    error: Content is protected !!