Naše najdublje želje i ponekad najtiši snovi, direktna su veza sa Bogom. Ono što mi želimo u dubini duše, Bog želi za nas da realizujemo u ovom životu.
-Znaš, volela bih da upišem koledž, priča mi koleginica sa keteringa, koja se ponudila da me odveze do kuće, dok sam živela u Americi.
-Ja iskreno verujem da ono što nije u nama i nije za nas. Vidiš, ja nikada nisam maštala da budem balerina ili elektroinženjer, jer to nije moja svrha. Univerzum u nama usadi ono što je naša dharma. Samo se treba osloboditi karme. 🙂 I stići do koledža ili do onoga što za nas predstavlja koledž.
Nakon ovoga, svoju dragu koleginicu koju sam upoznala taj dan, nikada više nisam videla, ali se nadam da je stigla do koledža. Do srži sebe i svojih snova. A ako nije, hvala joj na odgovoru na njenu upitanost, koji je meni stigao iz istog onog izvora iz koga smo i mi nastali. Umetnici vole druge umetnike, piše Džulija Kameron. A ima li većeg umetnika od Kreatora svega što postoji.
U to vreme, 2016. godine, leta gospodnjeg na Martinim vinogradima, u Masečusetsu, ja sam po prvi put shvatila da me na pisanje neće “naterati” romantična veza, već usrani poslovi. That shit is real. Tačnije, sve ono što radimo, a što nije naša svrha. Jer, iako, ti poslovi mogu biti sjajni spolja, putem kojih zarađujemo hiljade i hiljade, plaćamo račune, pomažemo familiji, gde bi million girls would kill for that job, ipak… Ipak, ako to nije za nas, naša duša će patiti, ma kakav je sjaj okruživao.
-Znaš onaj osećaj, kada zakažeš tretman kod frizera, a trenutak pre toga ti kosa nikada nije bila lepša, pričam drugarici koju je život pokušao da testira velikom povišicom baš kada je htela da pokrene svoj biznis.
-Ne znam kakve to veze ima sa mojom situacijom?
-Beskonačne. Jer vidiš, da ti kosa nije smetala, ti nikada ne bi razmišljala o frizeru, ne bi ti pao na pamet. A zatim ga nikada ne bi pozvala i zakazala šišanje i farbanje. Draga moja, ti si krenula sebi u susret još kada ti je frizer pao na pamet. A hoćeš li sebe susresti, ne zavisi od kose, već od onoga što tvoja duša želi. A duša želi da joj se vratiš.
Naša duša želi da skrenemo sa uma, pravo u nju. Da se direktno katapultiramo u osećanja.
Iako to nije lako, svakako jeste neophodno. Ja znam da sam uvek težila da se oslobodim tereta koji sam nosila ili nasledila. Nešto se konstantno kuvalo u meni. Nisam mogla da podnesem težinu koju sam sebi stavila. Patnje, nezadovoljstva, ljutnje, osujećenosti, loše navike. You name it, I had it. Menjala sam se i drastično i brzo, da bih mogla da stignem do trenutka u kome osećam da su ljubav i vera toliko realni, da postaju opipljivi. Za mene nije postojao drugi put, nego gore. Sopstveno blato nas davi više nego živo blato, jer smo na naše navikli i niko nam nije rekao koliko je zapravo ŽIVO. Koliko brzo usisava. Odnosi sve što imamo. Toliko da i kada nam nestanu oči i uši, mi čak ni ne primetimo koliko smo potonuli, ali i gde ćemo da završimo ako nastavimo kako smo krenuli. Eto koliko je naše sopstveno blato živo. Zato je moj zadatak bio da polako vadim sebe. I da dođem do trenutka da čak i kada mi se jave emocije tuge, ljutnje ili očaja, one budu kratkotrajne. Da budu blagotvorno blato iz koga će nešto novo bujati, u dubini srca znajući da su te emocije prolazne. Ali i da su dobri putokazi za koliko dublje do sebe.
Umetnici i kreativci su nosioci istine da se duh kreće kroz sve nas, veruje Džulija Kameron.
A ja verujem njoj. Jer sam poverovala sebi. I saznala u tamnim noćima duše da postoji jedan put. Ka gore. A brzina kretanja zavisi od naše rešenosti da blatu kažemo hvala ti, a sada zbogom. I zato nema dobrog ili lošeg puta… Ima samo toga koliko smo se iščupali. I šta smo od đubriva napravili.
A šta vaša duša sanja? Ko biste bili da nema živog blata? Šta biste radili da imate sve vreme ovog sveta?
Možda je vreme da sada krenemo da To i budemo i radimo. Jer ipak, nemamo sve vreme ovog sveta. Ne dozvolimo da nas blato mulja. Jer taj dan kada će nestati, ako se ne izvučemo sami, nikada neće doći. Mi smo ti spasioci. Došlo je vreme da svako počisti sebe. Jer snovi nas dozivaju, čini mi se nikada glasnije no sada. Planeta gori, hajde da ne izgorimo sa njom. Već da joj pomognemo i zakopamo živa blata i otpade našeg ljudstva.
