Ziveti Glasno
Glow Slow

Do not live in the memory

Sve je moguće do jednog trenutka, u kome umire nada. Tada više ništa nije moguće. U tom trenutku iščezava ceo jedan svet neprimetno i tiho, ostavljajući posledice na kurs života i ljudi kojima je ta nada da je ostala, bila sve što je bilo potrebno. I sve dok ne nestane, dok je neko u deliću sekunde ne skloni sa stola, čitava lepeza izbora čini se moguća – toliko je opcija, puteva i načina da se ostvari neostvarivo i nesagledivno. Da se pređe trnovito i preleti strmo. Da se nesavršenom nađe ljubavno. Da se sivilu da boja. Da se pomisli da je stvarno moguće.

Sa njegovim kraj je, raspršile su se sve iluzije i sve želje, nada da je sutra drugčaije. A kada nada odlazi, to je bitka poslednjeg samuraja. Nedostojna svake borbe i milostiva za svaku predaju, promenu koja se dešava zakasnelo jer nije želja znala koliko je velika, a nada koliko je skrivena. I kada se sve razruši, odvija se konfuzija, želja bi da bude skrivena, a nada velika. A više nema ni nade ni želje. Ima nečega drugog. Ima samo drugog.

Ti momenti raspršivanja svega čežnjivog dešavaju se u nanosekundi kada život poprima drugi kurs i kada mu se nada prilagođava, sve do momenta dok ne čuje pesmu koja je bila vesnica pređašnjih očekivanja i sreće. Tada nada puca na sve strane, sećajući se koliko je bila krhka i koliko je verovala da je došao trenutak da se pretvori u realnost i zauvek nestane. A nada nestaje samo kada se pretvori u mogućnost. Ukoliko se to ne desi, ona postaje deo naše dubine i srca, koje, kada je ponovo pogođeno neostvarenošću, otvara i pušta svim nadama krila da na kratko, ali samo na kratko odlete i sete se života koje su mogle da imaju, ali nikada nisu. A srce tada mora da ih povuče, jer bi ga obuhvatile i ono bi stalo paralisano, jer nada bez ostvarenja je teška kao tona otpada koji niti je recikliran, niti je našao drugu svrhu – samo postoji bez cilja ili sna. Krv tada brže dotiče, pokušavajući da pomogne srcu da ih sve skupi, negde ih smesti i pažljivije sledeći put podeli sa svetom. Tako srce postaje sve punije, ali sve manje. Jer srce ne treba da skladišti neostvarenost i mogućnost, već ispunjenost i ostvarenost.

I zato,  kada arterije sledeći put pronađu pravog, srce je zapravo našlo svojoj nadi pticu koja će je odvesti do dubina i realnosti postojanja. Van kaveza i sa daškom poleta  u kome je sve moguće, pa i nadi da se ne nada, već da živi. I tako srce šalje svoju nadu na krilima orla, da ovaj put uspe – jer šta zna želja šta je nemoguće, a nada šta je moguće.

Da nema nade ne bi bilo ni srca, a da nema srca, ne bi bilo ni nade. Zato one navijaju jedna za drugu, moleći se da ne otežavaju jedna drugoj život, više no što je neophodno. Ali i jedna i druga znaju da je onoj drugoj nemoguće da razume jedna drugu, zato često i ne govore, pogotovo kada su skrivene, jer nema veće teskobe od vere koja je u jednom trenutku bila na dohvat znanja, dok se rasprsla eksperimentišući.

I tako, duša pažljivo bira srce, a srce na čijim krilima će leteti nada i kakve se neostvarenosti vraćaju u njega. Jer iako nada ima mogućnosti nadanja, srce pak nema, ono je tu da pulsira, a to može činiti onda i jedino onda kada je svoje nade oplemenilo i naučilo ih kako da komuniciraju sa svetom. Jer srce kada pukne, puklo je, i tada nema ni jedne nade koja bi ga mogla povratiti. Ukoliko se to pak desi, tada nade više nemaju ni oblika ni boje, ni zvuka ni želje, već ih samo ponekad, u daljini možemo čuti, kao nešto čega nikada nije bilo, kao senka koju ne vidimo, a uvek je iza nas. I tada, ako smo srećnici, u deliću sekunde, mi se samo na kratko setimo svih duhova prošlosti, zakopanih da žive unutar nas, kao nešto što je moglo biti, samo da se nije desila nanosekunda koja je sve promenila i učinila naš život kontradiktornošću između odsanjanog i ostvarenog. Otuda pogled u prazno, preciznije u daljinu, jer nije on u prazno, on je pogled u dušu koja se na kratko otvorila da bi nam pokazala sve dubine našeg bića, stvorene iz nemogućg i mogućeg. Šta je sve moglo, a nije bilo. I gde smo sada zbog svih tih nada, a gde je srce uspelo.

Drugo srce nas tada nešto pita ili pokrene na akciju, osveščujući se i gubeći senku duha u nama, znajući da je i njegovo srce tu jer je zakopalo svoje nade i realizovalo svoja očekivanja. Zato, kada sledeći put pričamo sa ljudima koje ne razumemo, trebalo bi obratiti pažnju na njihova srca i nade, jer ste možda u jednom trenutku vašeg života, i vi i oni imali iste snove, koji vas sada povezuju samo zakopanošču, na čijoj je površini nerazumevanje. Jer nije ono suštinsko nepodudaranje, već ranjivost nakon mnogih duhova u nama i nespremnost da se srce još jednom ponada…

You Might Also Like...

No Comments

    Leave a Reply

    error: Content is protected !!