– Ti mi ličiš na devojku koja jede plavi patlidžan, rekao mi je momak sa kojim sam se viđala jedno leto.
To je za moje uši bilo toliko simpatično, da sam rešila da zažmurim na sve okolnosti u kojima smo se našli, a zatim i da oćutim svoju istinu.
Mi nismo ono što mi mislimo da jesmo. Mi nismo ono što drugi misle da jesmo. Mi smo ono što mi mislimo da drugi misle da jesmo. Tako u tom trouglu, stvaramo kružnice bez kraja i početka, zapertlavajući sebe u odnosu sa drugima do sagledivih i nesagledivih horizonata. Što je ultra zabavno, sve dok ne postane neverovatno dosadno. I naporno.
– Znaš, muškarci žele neuravnotežene žene, tako im je jedino zanimljivo. Da mu dižeš pritisak i što šta još. Oni navodno ne žele probleme, a svaku svoju vezu započinju na manipulaciji, jer žene koje dižu pritisak i jesu one koje kruže oko plena, smišljajući kojekakve zavrzlame, govori mi prijateljica.
Možda je to tačno, ne znam – izašla sam iz takvih odnosa. Zapravo, sve mi manje vremena treba da takav odnos namirišem, osetim i ne upustim se. Zato što nisam akter u raznim oblicima ljudskog ludila, posmatranje mi daje neverovatan osećaj zahvalnosti što me situacije i ljudi mioilaze. Da, da – nema više straha od propuštanja, već samo radosti. Radost da nas nešto i zaobiđe.
Posmatrajući dešavanja, uviđam kako zapadnjačka ideja da-se-uzme-pa-makar-i-oduzme, izumire. Statistika govori da će do kraja 2045. godine, moć zapadnjačke sperme biti ravna nuli. Pročitajte još jednom. I još jednom. To znači da će odnos dizanje pritiska, radi zadovoljenja životinjskih potreba dovesti do toga da se takvi ljudi neće moći razmnožavati. Ako vam ovo ne zvuči apokaliptično, onda ništa.
– Ne znam kada sam postala takva svetica, priznajem svojoj prijateljici, međutim počela sam da uviđam koliko je pogubno ne težiti tome. Bila sam u mnogim ponorima i radila i što se htelo i što se nije smelo, ali upravo zbog toga znam da to nije put. Imala sam sreće da ga samo dotaknem da bih shvatila pogubnost života bez imalo svesnosti. To i je moja supermoć, da umem da se približim i prestrojim u istom trenutku.
– Dobro, dobro – nego ja bih da probam neki opijat, nastavlja ona.
Mislim da me nije ni čula.
Ako možeš da ne probaš, nemoj. Ako moraš, neka ti je sa srećom, pomislila sam u sebi, ali nisam izgovorila. Svako ima svoju sudbinu. Jedino što je za nas jeste da se zapitamo gde počinje naša priča, a gde smo krenuli sami da se nadovezujemo na nju jer nam je bilo lakše. To je ta optička varka, u kojoj se čini da su svi naši postupci slobodna volja, iako ni ne primećujemo da svaki dan živimo na sličan način, nastavljajući da održavamo sliku onoga što mislimo da drugi misle o nama. Razumem da nije svačiji početak jednostavan i da iz nekih ne možemo da izađemo u meri u kojoj bismo želeli, međutim to ne znači da ne možemo da danas rešimo da naš deo priče ne nastavljamo. Da se ne nadovezujemo. Kraj je tamo gde mi odlučimo da jeste, samo treba sebe da izbacimo iz scenarija.
Ko bismo bili da nema nikoga da nas vidi i o nama misli? Šta bismo radili da nema priče čiji jesmo ili smo bili deo?
Možda bismo započeli dan sveži, a možda bismo ipak živeli onako kako smo i do sada živeli… To je manje bitno. Važno je da smo se danas probudili i da svesno učestvujemo u priči svog života. Početna stanica – centar našeg bića. Završna stanica – centar našeg bića. A trouglovi, neka se sami zapertlavaju i raspertlavaju – jer sada znamo da je to njihova jedina zabava.
I nema ničega zabavnijeg nego to gledati, naravno ne dodirujući eksponate.
