Koliko je važan dolazak kući. Toliko je važan i odlazak od kuće. Promena kraja, države ili kontinenta. Samo u kontrastima možemo sveobuhvatnije sagledati istinu. Istina nema uglove, ali ih mi doduše imamo. I red ih je upoznati. I sagledati. A svaki ugao se bolje spoznaje iz onog preko puta.
Tek kada se nečijem stilu života zaista približimo, ili počnemo da ga živimo, tek tada možemo donekle spoznati uzrok i posledicu koja nam je do tada bila strana. Do kraja neshvaćena. A gde su nam oči, tu nam je i kadar. I kakva nam je percepcija, takav nam je i ugao.
Moj ugao se sastojao od toga da sam često dolazila i odlazila. A sada bih sebe mogla da pitam i od čega? To sam sve bila ja. Jer dok god poimamo jednu zemlju, kuću, kraj, posao ili osobu kao svoju, a nešto drugo kao tuđe, dotle će nas nešto u nju i vraćati. Ili odvoditi. Iako to možda ne želimo. Ili mislimo da ne želimo. Ali svakako znamo da to nećemo. Jer kada presečemo, ili ugao odvojimo od svog romboidnog tela, oduzimamo sebi sebe. I zato ona jedna polovina uvek živi u nedostajanju. I onda ponovnom vraćanju ili odlaženju.
Zato sada govorim da idem. Probajte tako sa svim što radte. 🙂 Nosimo svoje telo sa svim uglovima sebe. Da ga susretnemo sa drugim telima. Tada se na tren može učiniti da se udaljavamo, ali se zapravo pomeramo još više ka sebi i boljoj spoznaji sopstvenih uglova i magli. Nema više od i do. Samo ka. Jer dok god poimamo da je sve jedno, tada ni nema potrebe za separacijom.
Svako iskustvo uvek ide sa nama, možda mu je materija malo drugačija, vremenske prilike ili ideje, ali tada samo treba sebe upgradeovati na noviju verziju softvera. To vam je kao sa mapom sveta. Svaki Evropljanin će reći da je Evropa centar sveta. Ali zemlja je okrugla. I nema centar. Ima polove. Zato kada odemo u drugi kraj, državu, ili na drugi kontinent, treba samo pomeriti sliku u glavi. Biti svestan. Osvežiti program svog kompjutera. Da ne bi ego mnogo trokirao.
Kada osvestimo da je zemlja zaista okrugla 🙂 i da ne postoji centar sveta, možda i koliko smo mali, ali važni u sopstvenom mikrokosmosu, biće nam lakše da napravimo promenu. Jer to i neće biti promena. Već pomeranje. Ka. I zato je dobro spoznati ga. Jer ipak nismo maslačak. Ili pčela. Od vetra ka vetru. To je vrlo važno znati, jer nam to daje smisao pomeranja. Osećaj da pravimo rutu. Spoznaja korenja nam daje mogućnost njegovog presađivanja. Stoga, da nam se koordinatni sistem ne bi mnogo zbunio, jako je važno napraviti dom. Negde na mapi. Gde mi izaberemo. Da stavimo kofere. I suvenire na policu. Da saberemo sve utiske. Isplaniramo buduća pomeranja. Odmorimo se. Podvučemo crtu. Naučimo lekcije. Osvestimo pređeni put. Otpustimo. Odsanjamo. Susretnemo se sa nama poznatim ljudima, običajima i danima. A možda i da ostanemo. I damo uglu novu širinu. Dimenziju čitavog sveta u nama viđenog.
Ovo se ne odnosi samo na putovanja ili selidbe. Već se odnosi i na svakodnevni život. Malo po malo, nikako za malo. U svemu. Svakim danom. Kreirati svoj svet. Napraviti svoj ugao, ako ne možemo čitav kvadrat. Dati mu sopstveni šmek. Okačiti sliku koju volimo, postaviti figuru koja nam daje snagu. U sobi, stanu, kancelariji. Na sebi, svojoj frizuri ili kroz odeću. Kroz prijatelje, neka oni budu naš dom. Partner, neka bude naše gnezdo. Šta god nama prija ili nam treba. I nikako bez nečega od toga, jer onda ne znamo da li smo pošli ili došli. I ka čemu težimo. Da li se pomeramo ili ne. Da li treba da se pomeramo ili ne. I gde je naš sistem za navodnjavanje.
A jednom kada na put oko sebe krenemo, nećemo moći da se zaustavimo. Jer i mi imamo toliko uglova i neotkrivenih mesta koja čuče u nama samima. Vreme je da krenemo da ih upoznamo. Kroz Boga, sebe, druge ili mesta. Kroz ljubav. Kroz šta god nama treba i šta god da nas veseli. Mapa je u nama. Uključimo sopstveni gps. A ako nešto ne ide kuda mislimo da treba, onda nam sledi samo da se prestrojimo. Recalculating. I da zahvalimo sopstvenoj Siri što nam je sugerisala da promenimo pravac. I da negde nema puta, da je negde slepa ulica. Ali i da uvek ima krajnje destinacije. A ako ima destinacije, svakako ima i polazišta.
Ovaj tekst je upravo o tome. Koliko je važno ići, ali i imati polazište. Tačku iz koje krećemo. Čekiranje sopstvene Siri. I recalculating, ako je potrebno. Ili nastavljanje putem koji smo krenuli. Do željene destinacije. A zatim ostavljanje suvenira. I osvrtanje za putem koji smo prešli. Da ne bismo dva puta prelazili nešto što može jednom. I da bismo uvek mogli da raspoznamo sopstvena pomeranja. Da na svaki put ponesemo ono što nam za njega treba. I ostavimo uverenja koja nam više nisu neophodna. Da čujemo ka čemu želimo da idemo. I koja staza ima srca.
A put je tu. I čeka nas. Hoćemo li krenuti?
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
M. Antić
