Ana Tokin. Dve reči, mnoštvo mašte, snova i lepote izražene kroz njene haljine, reči i muzičke numere. Tokinka je žena koja pleni i poziva nas da budemo ono što jesmo. Niti više. Niti manje. Vetar koji čini da njene haljine igraju sa vama na beogradskom asfaltu, daju nam osećaj da bura nije sve odnela. Nečega i dalje ima i u cvetu. Dezenima. Teksturama. Ljubavima. Prijateljima. Pesmama. Poeziji. Igri. Stvaranju promene koju želimo da živimo. Zato su njene haljine više od materijala na našoj koži – one pričaju priču i vode nas u nove avanture. Mi postajemo ono što nosimo. Ana nas na taj način, kroz svoje skriveno prisustvo u haljinama i vezovima i poziva u drugu dimenziju iste realnosti – na igru, koja poznaje pravila i zato ih krši; na ljubav, zavođenje, nežnost i milost čak i kada je teško.
Da ste haljina kako biste izgledali?
Prozračna i nežna, sa blago otkrivenim ramenima. Od neke divne tanane viskoze koja bi višeslojno padala u slapovima do članaka. Na dnu bi se nazirao bogati žipon koji bi stidljivo izvirivao samo kada bih hodala ili prekrstila noge. Dezen bi bio od sitnih ružičastih cvetića sa tankim zelenim grančicama. Ukorjena u struku i gornjem delu, a od struka na dole bogato široka. Ko god bi me video, ostavila bih ga bez daha, takva haljina bih bila.
Kada i kako ste vi kao Ana, postali Ana Tokin Design?
Ana Tokin Design je ekstenzija moje ličnosti, kreativni deo mene. Onaj u kojem se igram, kao što se dete igra sa omiljenom igračkom, samo što ja od toga i živim. Igrati se i zarađivati od igre je jedna od lepših stvari koju čovek može sebi da podari. Brend Ana Tokin je nastao 2017. godine kada sam rešila da uzmem život u svoje ruke i promenim sve ono što mi se u njemu više nije dopadalo.
Da li je potrebno da prvo iskreiramo sebe pa tek potom naš brend? Ili brend stvaramo, stvarajući sebe?
Zanimljivo mi je ovo pitanje, jer sam 20 godina provela radeći u marketinškim agencijama gde sam kreirala kampanje za razne brendove. Mnogi od njih nisu bili deo mog life style-a ni malo, niti sam mogla emotivno da se povežem sa njima, ali sam umela da im smislim kampanju kako da postanu uspešni. Moguće je da se radi na taj način i masa ljudi tako radi. Osluškuje tržište i usklađuje se sa njim. Ali kada je reč o mom brendu, ne idem tim putem. Važno mi je da budem i ostanem do kraja iskrena.
Moje haljine su 100 posto ja. Pravim isključivo samo ono šta se meni sviđa i krojim imidž oko brenda koji proizilazi iz moje ličnosti. Nisam školski prišla svemu ovome, iako znam sve alatke. Ne pratim slepo aktuelne trendove, nego zavirujem u sebe. Verujem da je nebo dovoljno veliko za sve nas koji nešto stvaramo, i ako se meni dopada, sigurno postoji još neko na ovom svetu kome će se to svideti. Kada prestanemo da se opterećujemo tuđim sudom i konkurencijom, i kada naučimo da se opustimo u stvaranju, e tada kreće čista magija. To je isto kao sa pričom o putovanju i cilju. Jednog dana ćemo svi stići na odredište, ali važno je da uživamo usput. Ja sve šta radim, radim iz duše. Imam ipak malo sreće što sam izgrađena kao ličnost i znam tačno šta mi se svidja, pa ne lutam puno. Kada je čovek autentičan u svom poslu, kada sledi liniju svog bića, mislim da nema šanse da omane. Možda će njegov put biti sporiji, ali sam sigurna da će trajati i da će se pored njega naći oni koji će njegov rad voleti.
Kada bi trebalo da iskreirate haljinu sa printom 2020. godine, koje materijale i printove biste koristili?
Godina 2020. je definitivno godina velikih promena na nivou čitave planete. Mislim da je krenulo ubrzano buđenje i osveščivanje na raznim nivoima. Iako u ovom trenutku deluje kao da nam nema spasa, ja verujem da će iz svega šta nam se trenutno dešava, na kraju izaći ipak nešto dobro za sve nas. Da će ljudi razumeti da treba da žive u sadašnjem trenutku i da smo svi deo jedne celine. Ako bih morala šematski to da prikažem, predstavila bih čovečanstvo kao jednu tačku, skup svih duša na jednom mestu, koja prolazi kroz otvor, slično kao kad se dete rađa. Moramo da razumemo da smo jedno da bismo mogli da nastavimo zajedno dalje. Taj put iziskuje izlazak iz ega. Takva bi i haljina bila. Napravljena od materijala koji sija poput svetla u mraku. Kao izlaz na kraju tunela.
Da li verujete da nas život poziva na nešto ili da budemo neko ili smo mi ti koji treba da izazovemo život?
Mislim da je uvek sve do nas i u nama. Mi pozivamo sami sebe na iskorak ili stojimo u mestu. Život je oduvek i zauvek tu gde jeste. Nepromenjen. Ono što se menja smo mi sami. Naš pogled na svet oko sebe, ali pre svega pogled unutar sebe.
Čemu vas je naučio Pariz?
Pariz je bio moje prvo odvajanje od porodice. Imala sam 21 godinu kada sam otišla od kuće na postdiplomske studije. Sa ove tačke gledišta, mislim da sam bila nezrela da ga doživim u svoj njegovoj raskoši. Ali očigledno da mi je život u tom trenutku spremio neke drugačije lekcije. Ono što sigurno znam je da sam morala da se osamostalim preko noći i da se naučim odgovornosti. Sećam se, kada sam se vratila da se mama iznenadila koliko sam za godinu dana postala ozbiljnija. Ali od svega što mi je dao, najznačajnije mi je to što sam se kući vratila sa svojom ćerkom u stomaku. Da nije bilo Pariza, možda ne bi bilo ni Nađe, a u tom slučaju, sigurna sam da ja danas ne bih bila ovo što jesam.
Čemu vas je naučio Beograd?
Ja spadam u grupu ljudi koja je baš vezana za svoj grad. Mnogo volim Beograd. Gde god da odem, uvek se radujem kad mu se vratim. Beograd mi deluje kao neki veliki šmeker. Zna sve ulične finte, ali je ipak sačuvao lepo vaspitanje. To je grad koji uvek svakog dočeka raširenih ruku. Dobronameran je, topao i šarolik, zato se svi u nemu osećaju kao kod kuće. Naučio me je da prihvatim razlike i ne sudim onome što je drugačije od mene. A i dobro je kad znaš da negde pripadaš, to ti daje utemeljenje.
Čemu vas je naučio svet?
Svaka zemlja ima nešto svoje što mi ponudi na putovanju. Mislim da ako odeš što dalje od svog grada i ako imaš mogućnost da budeš sam sa sobom u toj nepoznatoj zemlji, da ne odeš turistički, nego da živiš malo tamo, e onda mnogo možeš da naučiš. Prvo o sebi, a onda i o svetu oko sebe. Dovoljno je samo da posmatraš lokalne običaje i vidiš kako taj narod živi. Da probaš što bolje da se uklopiš. Gledaš ih šta jedu, uz kakvu muziku se vesele, kako se ponašaju na ulici, da li galame ili ne. Kako se ophode prema prirodi. Puno se uči iz takvih situacija. Još ako ti ponestane love, pa moraš da se snađes za opstanak – na konju si. Vraćaš se kući sigurno pametniji nego što si bio.
Ja lično volim južnjački mentalitet, njihovu bezbrižnost i ljubav prema životu. Ali mi nije strana ni severnjačka ambicija, disciplina i red. Interesantno je sve to posmatrati sa sociološkog aspekta. Ovi koji žive u delovima sveta gde je sunce, manje su morali da razvijaju veštine preživljavanja. Opušteniji su i bezbrižniji. Nije strašno i ako spavaju na klupi, neće se smrznuti, jer žive u zemlji gde je toplo. Dok su ovi na severu morali da se nauče radu, jer ako ostanu bez krova nad glavom, neće se lepo provesti.
Šta vas je ljubav naučila, a šta patnja?
Ljubav je davanje. Nauči te da nisi centar sveta. Oplemeni te i kroz nju postaneš bolji čovek. Ali pre bilo čega, potrebno je da naučimo da volimo sebe. Ljudi često brkaju lončiće misleći da je ljubav prema sebi egoistična. To nije tačno. Kada prestanemo da se osuđujemo, kada izađemo iz programa griže savesti, kada naučimo da oprostimo sebi, tek onda smo sposobni da nekoga istinski volimo. Sve što nije na ovoj liniji, nije ljubav. Ljubav ne poznaje posesivnost, ljubomoru i patnju. To nisu emocije koje su spakovane u ljubav. Ljubav je stanje razumevanja, zahvalnosti, prihvatanja i davanja bez da očekujemo reciprocitet. Jer kada voliš, ti si već ispunjen.
A patnja je rast. Čovek uči u teškim situacijama. Nažalost slabo ko šta može da nauči kada u životu ide sve glatko. Potrebno je da se urušimo, razočaramo, smučimo sebi ili čak i potonemo do samog dna, da bismo progledali. Kada smo izmešteni iz zone komfora, iz uljuljkanog osećaja, tada dobijamo lekcije. Patnja je neminovna prilikom rasta.
Koju knjigu biste mogli da nam preporučite, a da je u vezi sa tom temom?
Ljubav, od Elif Shafak.
Kako se staje na crtu sa sopstvenim nesavršenostima?
Tako što naučimo da volimo sebe. Uvek možemo da pronađemo nešto kod sebe što nam se ne dopada. Ali zašto umesto toga ne bismo fokus stavili na ono šta nam se sviđa. Kada počnemo da primenjujemo te male korake svakodnevno, posle nekog vremena više nećemo isto gledati na ono što nam je nekada smetalo. Naučićemo da prihvatimo sebe bez osude, i što je još važnije počećemo da se sviđamo sami sebi. A kada se to desi, i ljudi oko nas će drugačije da reaguju na nas. Ono šta emitujemo je refleksija našeg trenutnog stanja. Ako emitujemo zadovoljstvo i radost, celulit ili klempave uši momentalno ispadaju iz kadra. I svi će umesto toga videti esenciju našeg bića. Koliko znate estetski nesavršenih ljudi koji su prešarmantni, duhoviti i harizmatični? Ja ih znam puno i meni su savršeni.
Da sebe gledate očima svoje kćeri – šta biste videli?
Jednom mi je Nađa rekla, dok je još bila sasvim mala, kako voli što nisam kao druge mame. Kad sam je pitala šta to znači, rekla je: „Ti si zabavna, pričaš mi stalno neke smešne priče i glupiraš se, a one samo znaju da kažu: pojedi sve iz tanjira i sredi svoju sobu“.
Da sebe gledate očima svojih roditelja – koga biste videli?
Skoro mi je tata rekao: „Mnogo volim što si baš moja“. Moj otac inače nema verbalne izlive nežnosti. Pokazuje konstantno ljubav kroz dela, ali mi nikada nije direktno ništa slično rekao, makar se ne sećam. A svašta je prošao kroz život i svega se nagledao, ima 88 godina. E pa kada vam kaže tako nešto čovek koji je živ skoro čitav vek i koji je na svom putu sigurno imao prilike da upozna izuzetne ljude, ali od svih njih baš voli što sam ja njegova ćerka, onda mi nepreostaje ništa drugo nego da se zahvalim bogu što ga nisam razočarala. Velika je privilegija kada roditelj koji vam je uzor celog života, misli lepo o vama. Mi volimo svoju decu bez obzira na sve, ali kada smo na njih ponosni, to je onda čitav svemir spakovan u tu jednu izgovorenu rečenicu. Nadam se dokle god bude bio živ da neće promeniti mišljenje. Znam samo da ću dati sve od sebe da tako i ostane.
Kako je biti najnormalnija žena na svetu? ☺
Ja ne znam čak ni šta to znači, a kamoli da mislim za sebe tako nešto. Ali razumem zašto ste me to pitali. Tu igru reči ostavljam nežno da živi u prošlosti, jer joj je tamo i mesto.
Ako vam se ovaj razgovor dopao, svideće vam se i naša podkast epizoda na ovom linku.
Sve fotografije pripadaju Ani Tokin i ne mogu se koristiti dalje.
Fotograf: Ana Škorić
